Makrone, na čijoj si strani sad?

Na čijoj je strani Emanuel Makron pitanje je koje zanima javnost nakon nedavne posete francuskog predsednika Kini. Dugo vremena je delovalo da se Francuska čvrsto nalazi na američkoj strani kada je reč o pokušajima Zapada da balansira protiv Kine na Dalekom istoku.

Francuski predsednik je, ipak, u poslednje vreme svoje kritičare podstakao da se zapitaju da li SAD mogu da računaju na Francusku kada je reč o odbrani zapadnih interesa u kontekstu Tajvana. Da li je Pariz postao "mekan" u odnosu prema Kini, pita se profesor političkih nauka i kolumnista portala "1945" Piter Haris.

Spekulacije o "pouzdanosti" francuskog predsednika našle su se u centru pažnje nakon njegovog intervjua za "Politiko", u kom je on odbacio ideju da bi Francuska trebalo da "slepo prati" američko vođstvo, i da bude vazal u odnosima sa SAD, pogotovo kada je reč o odnosima sa Kinom i Tajvanom.

Umesto toga, smatra on, međunarodnoj zajednici bi bolje služila Francuska koja bi mogla da kaže "ne" i svojim prijateljima i svojim konkurentima.

Takvi komentari nisu ništa novo za jednog francuskog lidera. Ideja "strateške autonomije" predstavlja deo francuske spoljne politike već decenijama, a Makron je i ranije govorio o potrebi formiranja "prave evropske armije", naglašavajući da Stari kontinent ne bi trebalo da se previše oslanja na SAD kada je u pitanju bezbednost.

Ni Makronova izjava da Evropa ne bi trebalo da postane "američki vazal" nije nikakva novost. On je samo ponovio ono što generacije francuskih, ali i evropskih lidera govore već duže vreme: da bi Evropa trebalo da bude velika sila sama za sebe. To je poprilično razumna ambicija i nije nikakav dokaz da se Francuska približava Pekingu, navodi autor teksta.

Takođe, smatra on, ne bi trebalo prenaglašavati značaj Makronove izjave da bezbednost Tajvana nije jedan od vodećih interesa Francuske i Evropske unije. Iako evropski lideri često govore drugačije, malo je verovatno da bi evropske vojske, mornarice i vazduhoplovne snage igrale značajnu ulogu u hipotetičkoj "odbrani Tajvana". One su jednostavno isuviše slabe, isuviše daleko i isuviše fokusirane na sopstvenu bezbednost da bi preduzele takve korake.

Makrone, zašto baš sad?

Ono što je zanimljivo je činjenica u kojoj je meri Makron spreman da razmišlja o multipolarnom svetu u kontekstu današnjih međunarodnih odnosa, a pre svega konflikta u Ukrajini. Mnogi se pitaju zašto on nije sačekao da svet uplovi u "mirnije vode" pre nego što iznese takve stavove?

Upravo to Makronovim izjavama daje na značaju. Činjenica da ih je dao upravo sad ukazuje da bi njegove kolege na Zapadu trebalo da ga shvate ozbiljno.

Realnost je ta da mnogi od njih dele njegov pogled na svet. Sa njegovim rečima mnogi se slažu: političari u Vašingtonu prave greške i ne treba ih slepo pratiti, novi hladni rat između SAD i Kine, kao i podela sveta na zavađene frakcije je opasna ideja, dok bi međunarodni sistem bio bezbedniji ako bi uticaj i moć u njemu bili pravednije raspoređeni.

Takvi stavovi u Americi su postali svetogrđe, pošto su tamošnji politički lideri postali opsednuti idejom da međunarodnu politiku definiše egzistencijalna borba između demokratije i autokratije. Kao i 2001. godine, u Vašingtonu se veruje da svet mora da izabere između "nas" (demokrata) i "njih" (despota). Ne postoji nikakva sredina, kao ni prostor za miran suživot.

Ali takav način predstavljanja sukoba u Ukrajini i geopolitičkog nadmetanja sa Kinom širom sveta sve su nepopularniji. To je pre svega tačno u zemljama nekadašnjeg Trećeg sveta, čiji lideri odbijaju da "osude Putina i plaše se potencijalnog hladnog rata između SAD i Kine", piše Haris.

Makronovi nedavni komentari pokazuju da čak i lideri zemalja koje nesumnjivo pripadaju Zapadu ne žele da vide međunarodni poredak podeljen na blokove.

Makrone, zašto baš tako?

Kada je o tome reč, Makron je verovatno bliži svetskom proseku nego što njegovi kritičari žele da priznaju. On podržava Ukrajinu i kritikuje Rusiju, ali odbija da povuče paralelu između situacije na istoku Evrope i one u istočnoj Aziji.

On i dalje visoko vrednuje savezništvo sa drugim zapadnim zemljama, ali on ne smatra da se ona zasnivaju na permanentnoj "satanizaciji" Rusije i Kine.

Da li Makron greši? Možda, smatra Haris, ali on u tome nije usamljen. Multipolarnost je popularna ideja, a umesto što napadaju njegove tobože "opasne i izdajničke" izjave, kritičari u SAD i Evropi bi trebalo da razmisle šta to francuskog predsednika podstiče da misli na taj način.

Možda i nauče nešto zanimljivo.