"Špigl": Prljava istina o zelenoj industriji

Inicijatori su to proslavili kao "najveću javnu ekonomsku izjavu u istoriji".

U januaru 2019. više od 3.600 američkih ekonomista podržalo je uvođenje poreza na ugljenik, uključujući 28 nobelovaca i četiri bivša centralna bankara. Stavljanje cene na emisije gasova staklene bašte je "najisplativije sredstvo" za "davanje ekonomskim akterima podsticaja za budućnost sa niskom emisijom ugljenika", naveli su oni.

Danas je zaštita klime kontrateža industrijskoj politici, poručuje "Špigl".

Tri godine kasnije, apel glasi kao zakasnela vest. Od protesta žutih prsluka u Francuskoj, koji su bili usmereni protiv viših taksi na benzin i dizel, trend je krenuo u drugom pravcu.

U najvažnijim industrijskim regionima sveta borba protiv globalnog zagrevanja se više ne svodi na savete ekonomista, već sredstvima jake države: gigantskim subvencijama koje se mere trocifrenim milijardama, uz detaljne lokacije proizvodnje koje sprovode vlade, sa novim trgovinskim barijerama za sprečavanje spoljne konkurencije.

Prvo, kinesko rukovodstvo stavilo je promociju zelenih tehnologija u fokus svoje strategije za 2025. Onda je američki predsednik Džozef Bajden pogurao zelene subvencije u okviru svog Zakona o smanjenju inflacije pod motom "američki novac za američka radna mesta". I konačno, Evropa je sledila taj primer sa zakonodavnim paketom koji zelenoj industriji obećava isti nivo državne pomoći kao konkurenciji.

Zaključak je da se zaštita klime u Vašingtonu, Pekingu ili Briselu više ne sprovodi instrumentima tržišne ekonomije već kao vežba kontrateže industrijskoj politici, navodi "Špigl" u komentaru.

Ovo nije dobra vest za očuvanje zemljine atmosfere; jer trend ne samo da ima upitne ekonomske, već i neprijatne ekološke posledice. Na primer, Adam Pozen, direktor renomiranog Vašington Peterson instituta, klasifikuje Bajdenov program zelenog finansiranja kao "neuspeh za klimatske promene".

Vašington je pokrenuo besmislenu trku za subvencije koja će odvući Sjedinjene Države od njenih saveznika u Evropi, dramatično poskupeti "klimatske tehnologije" i uštedeti mnogo manje gasova staklene bašte nego što je planirano.

Skupe klimatske tehnologije

Ovo je uglavnom zbog činjenice da američki plan izdvaja milijarde za nove turbine na vetar ili solarne parkove, električna vozila ili vodonične mreže. Ali ni u jednom slogu se ne spominje kako postojeće elektrane na gas, automobili na benzin ili visoke peći na ugalj treba da budu istisnuti sa tržišta.

Mnoga američka domaćinstva, na primer, rado će poneti nove električne bonuse sa sobom kako bi kupila vozilo na baterije koje subvencioniše vlada za gradski prevoz. Međutim, vaš sledeći dizel SUV za putovanja na duge staze mogao bi biti još veći, od čega klima teško da će da profitira.

Slično je bilo i sa nemačkim subvencijama za energiju vetra i sunca. Od početka milenijuma, savezna vlada je obećala milijarde za razvoj proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora. Problem je bio što su elektrane na ugalj sve više bile povezane na mrežu kada je bilo malo vetra ili sunca. Tek kada je uvedena trgovina emisijama za energetiku i industriju i kada su cene CO2 stalno rasle, emisije gasova staklene bašte su pale.

Primer pokazuje da nije dovoljno promovisati klimatski prihvatljive tehnologije. Istovremeno, država mora da osigura da se fosilne alternative postepeno ukidaju.

U Bajdenovom programu finansiranja, s druge strane, drugi ciljevi imaju prioritet, kao što su lanci snabdevanja bez Kine. Finansiranje e-mobilnog telefona je stoga dostupno samo ako baterije i sirovine kao što su kobalt, nikl ili litijum dolaze iz SAD ili prijateljskih zemalja.

Međutim, pošto nedostaju neophodni kapaciteti za ekstrakciju i preradu, država se suočava sa dilemom: ako želi da bojkotuje kinesku tehnologiju klimatizacije kako je planirano, ulicama Sjedinjenih Država će se voziti daleko manje električnih vozila nego što je planirano.

Bajdenov zakon o klimi će stoga postići daleko manji uspeh nego što je predviđeno, smatraju stručnjaci iz američkog istraživačkog centra Rodijum. Prema studiji, ako je Vašington želeo da postigne željene ekološke ciljeve, milijarde sredstava bi morale da budu dopunjene slično obimnim programom novih ograničenja, uslova i zabrana tehnologija koje štete klimi. Ili o porezima na CO2 i cenama, kako su nekada tražili ekonomisti.

Slične posledice klimatskog protekcionizma mogu se očekivati i u Evropi. Prema Zakonu EU o neto nultoj industriji, četrdeset posto instaliranih solarnih modula u budućnosti bi trebalo da dolazi iz domaće proizvodnje. Samo u Nemačkoj, međutim, 80 odsto komponenti trenutno dolazi iz Kine, gde koštaju samo delić onoga koliko ih "cene" u Nemačkoj. Stručnjaci već upozoravaju na opasnu kolateralnu štetu. Ako savezna država sprovede svoje prvobitne planove, računaju da se samo delić planiranih solarnih parkova može opremiti raspoloživim novcem.

Osim toga, Evropa se već priprema za sledeće povećanje troškova. Da bi zaštitila domaće proizvođače čelika, hemikalija ili vodonika, koji bi u narednih nekoliko godina trebalo da dekarbonizuju svoje procese, EU želi da uvede takozvanu klimatsku tarifu na prljave konkurentske proizvode iz inostranstva. Ideja koja bi se brzo mogla obiti kao bumerang. Ne samo zato što mnoge zemlje već prete kontratarifama. Ali i zato što bi centralni eko-proizvodi kao što je vodonik bili veštački skuplji kada bi se uvozili. Kao rezultat toga, konkurentnost EU ne bi bila povećana, već smanjena.

To je slučaj gde god su propagandisti nove industrijske politike oteli zaštitu klime. Besmislene trke za subvencije zamenjuju tehnološko takmičenje koje bi bilo usmereno u pravom smeru trgovinom emisijama i cenama CO2. Trgovinske barijere čine proizvodnju skupljom. A širi se opasan klimatski nacionalizam koji preti da potkopa ekološku saradnju svetske zajednice.

Glas protiv industrijskih političara

Stoga je vreme da se globalni ekološki pokret suprotstavi opasnom narativu industrijskih političara: da se izjasni protiv klimatske politike koja se oslanja na izolaciju i samodovoljnost, poručuje "Špigl". I zalaže se za sisteme prekogranične trgovine emisijama, poput onih koje je ovih dana usvojio Evropski parlament.

Svako ko želi da se osamostali od Kine u proizvodnji zelenih ključnih proizvoda, na primer, treba da se osloni na trgovinu sa drugim regionima sveta ili razmenu u takozvanim klubovima sirovina. A ne na specifikacijama domaće proizvodnje koje se nikako ne mogu ispuniti.

Da bi rešio klimatski problem, svet će na kraju morati da posluša savete 3.500 američkih ekonomista. A ne mamac navodno udobne industrijske politike.