Države NATO-a, kao i Ukrajina treba da pronađu način za saradnju s Rusijom nakon okončanja rata, novi je apel sa Zapada, sada iz pera autora "Nešenel interesta" Džeralda F. Hajmana.
Prethodno je Pentagonov istraživački centar RAND pozvao na okončanje sukoba budući da se kosi sa američkim interesima, potom je isti glas stigao iz američkog tink-tenka Saveta za spoljne odnose posredstvom teksta objavljenog u "Forin afersu". Sada pak mirovna inicijativa stiže od višeg savetnika iz i te kako uticajnog trusta mozgova Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) iz Vašingtona.
Hajman je konstatovao da su ambicije predsednika Vladimira Zelenskog da vrati granice Ukrajine iz 1991. van domašaja ukrajinskih snaga, koje moraju da naprave značajan napredak potiskujući ruske snage na istoku i jugu – u protivnom će se tok rata najverovatnije okrenuti protiv njih i u korist Rusije.
Dalje, delovi Donbasa, zapravo verovatno većina, ako ne i ceo Krim, ostaće u ruskim rukama, što znači da će se de jure granice pre ili kasnije prilagoditi de fakto stvarnosti.
Ipak, ističe Hajman, međunarodni ostrakizam ne pruža razuman recept za odnose sa zemljom tako velikom i važnom kao što je Rusija.
"Bes prema Rusiji ne sme da zaslepi političare da vide Rusiju onakvom kakva jeste: država s velikim ljudskim i prirodnim resursima; federacija republika, najveća država na svetu koja obuhvata 11 vremenskih zona; zaista, svojevrsna imperija. Štaviše, ima dugu istoriju i srazmerno tome vidi sebe kao veliku silu u Evroaziji", piše viši savetnik CSIS-a.
Rusija komanduje veoma značajnim oružanim snagama i ima nuklearno oružje koje bi moglo da uništi protivnika čak i ako je i sama uništena u tom procesu. Osim toga, čak i kada bi Zapad mogao da se reši Rusije, ona ne može biti izuzeta od ostatka sveta. Uostalom, ne može biti u američkom interesu da Rusija padne u kineski zagrljaj – tako će se dva kolosa udružiti u jednog izazivača SAD.
"Rusija nije neki jedva naseljen pacifički atol, i bilo bi i glupo i arogantno, čak i samoporažavajuće, pokušati da je tretiramo kao takvu", precizan je Hajman.
Takođe, autor teksta upozorava i da ukoliko bi bes i neprijateljstvo postali obeležje politike NATO-a prema Rusiji, nastala bi linija antagonizma između čitavih civilizacija, sa ogromnim vojskama i ekonomijama, i sa nuklearnim naoružanjem, od Barencovog mora, niz istočne granice Norveške, Finske, Estonije, Letonije i Ukrajine do Crnog mora i, u zavisnosti od raspoloženja Turske, verovatno na Mediteran – u stvari, novi hladni rat, samo nekoliko stotina kilometara istočnije.
Daleko bolja strategija je, ako je moguće, da se ruski predsednik Vladimir Putin (ili njegovo naslednik) navede da pregovara o prihvatljivoj rezoluciji, koja bi obema stranama donela jasnu korist. Tu se svakako misli na povratak globalnoj trgovini, ukidanje sankcija i – za razliku od kraja Hladnog rata – tretman Rusije kao globalne sile, koja to i jeste, nasuprot poniženju koje je trpela 1990-ih.
Rusija treba da bude integrisana u meri u kojoj je izvodljivo u evropsku porodicu, a ne kao neko ko moli i traži strpljenje svojih nadređenih. Ništa od toga ne zahteva uzdržanost u podršci Ukrajini. Potrebna je samo šargarepa, a ne štap, zaključio je u autorskom tekstu viši savetnik vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije.