Godišnjica katastrofe u Černobilju: Kad telo preminulog ispari

Černobiljska katastrofa duboko je obeležila poslednje godine postojanja Sovjetskog Saveza ostajući upamćena kao "najveća nuklearna katastrofa u istoriji".

Međunarodna skala havarija za nuklearna postrojenja ima sedam stepeni. U poslednjoj kategoriji su "katastrofalne havarije", što znači oslobađanje radijacije sa najtežim posledicama, a tu su, za sada, sasvim ravnopravno svrstani incidenti u Černobilju (1986) i Fukušimi (2011).

Unutar tog, sedmog stepena međunarodna sistematizacija ne predviđa poređenja.

Ako pod "nuklearnom katastrofom" podrazumevamo sve radioaktivne emisije koje je izazvao čovek, onda je u istoriji bilo i mnogo težih događaja, tvrdi profesorka Kejt Braun sa Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT).

Havarija u Černobilju, podseća Braunova, oslobodila je oko 45 miliona kirija radioaktivnog joda.

"Amerikanci i Sovjeti su u samo dve godine testiranja 1961. i 1962. oslobodili 20 milijardi kirija radioaktivnog joda, odnosno, svakog radnog dana su emitovale 350 miliona kirija u okolinu."

Idilični grad Pripjat

Katastrofa se odigrala 26. arila 1986, u nuklearnoj elektrani Černobilj, nedaleko od grada Pripjata, koji su, za preko 50.000 stanovnika, izgradile sovjetske vlasti radi smeštaja zaposlenih u nuklearki.

U februaru 1986. časopis "Sovjetski život" hvalio je život u Pripjatu, čije stanovnike "većinom čine mladi ljudi", koji ovde dolaze svojom voljom privučeni visokim platama i mogućnošću zaposlenja u najsavremenijoj sovjetskoj nuklearki.

Gradonačelnik Pripjata Vladimir Vološko je tada izjavio da su ulice Pripjata prepune cveća, a da stambene blokove okružuju prijatni borovi šumarci. Bila je to atmosfera sovjetskog optimizma u svom kasnom periodu, na početku "perestrojke".

Ljudska tela koja su isparila

Katastrofa je, kao što to obično biva, počela neočekivano. Zvanično, ona se mogla izbeći, a za izbijanje havarije odgovoran je, tvrdi se, "ljudski faktor".

Tehničari u elektrani su vršili niz testova upravljačkog sistema na bloku četiri. Međutim, operateri su isključili važne sigurnosne kontrolne mehanizme.

Iznenadni skok strujnog napona izazvao je eksploziju, koja je uništila deo reaktora, teško oštećujući njegovo jezgro. Gorivo je počelo da curi u vodu za hlađenje, što je stvorilo enormni pritisak unutar reaktora i dovelo do pucanja cevi.

Posle eksplozije, radnici su poslati da ručno spuštaju šipke za hlađenje. Zamenik glavnog inženjera Anatolij Djatlov naredio je dvojici radnika da ručno spuste kontrolne šipke.

"Kada su radnici istrčali u hodnik," prisetio se naknadno Djatlov, "shvatio sam da je to glupo. Nije bilo načina da se one spuštaju ručno. Potrčao sam za njima, ali oni su jednostavno nestali."

Telo jednog radnika, Valerija Hodemčuka, glavnog operatera cirkulacione pumpe u fabrici, naprosto je isparilo, dok je telo drugog, Vladimira Šašenoka, pronađeno, ali i on je ubrzo preminuo od kontaminacije.

Smrtonosne posledice radijacije

Četrnaest vatrogasaca stiglo je na mesto nesreće oko pola dva noću, a pozvano je još 100 vatrogasaca iz Pripjata. Svi oni su bili izloženi potencijalno smrtonosnim dozama zračenja.

Od prvih radnika Hitne pomoći, koji su stigli na mesta nesreće, kod 134 je dijagnostikovan akutni radijacioni sindrom. Dvadeset i osmoro ozračenih umrlo je tokom prva tri meseca.

Prema izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), objavljenom deceniju posle nesreće, između tri i četiri procenta goriva iz reaktora je ispušteno iz reaktora. Ovo je bilo više nego što su prijavile sovjetske vlasti 1986. godine.

Ogromno područje iznad Ukrajine, Belorusije i Rusije bilo je za kratko vreme kontaminirano radijacijom. Nesreća je oslobodila 100 puta veću radijaciju nego dve atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, saopštila je Kancelarija Ujedinjenih nacija za koordinaciju humanitarnih poslova (OCHA).

"Ljudi su imali različite rane - prelome, opekotine i zračenje", rekao je za "RT internešenel" Vitalij Leonenko, lekar bolnice u Pripjatu od 1980. do 1986. godine. "Većina njih je imala opekotine od zračenja trećeg i četvrtog stepena. Jedan od njih je odmah preminuo, ostali su morali da čekaju 24 sata kako bi bili evakuisani u bolnicu u Moskvi."

Jedan od najopasnijih elemenata oslobođenih u havariji bio je radioaktivni jod 131, koji je završio u kravljem mleku, kojim su hranjena deca. Ovo je, prema SZO, izazvalo 5.000 slučajeva raka štitne žlezde.

Meštani nisu imali predstavu šta se događa

Nadležnoj komisiji bilo je potrebno 36 sati da odobri evakuaciju stanovnika Pripjata. Za nekoliko sati, grad je bio sasvim pust, stanovnici su evakuisani u 1.200 autobusa.

"Znao sam da je grad zauvek evakuisan, ali nisam mogao da to kažem ljudima", rekao je Valerij Ljegasov, prvi zamenik direktora Kurčatovskog instituta za atomsku energiju. "Da smo im rekli da odlaze zauvek, trebalo bi im mnogo više vremena. Nivo radijacije je već bio veoma opasan, rekli smo im da je to samo privremeno."

Nikolaj Rižkov, predsedavajući Saveta ministara Sovjetskog Saveza, seća se da mu je rečeno da "nema vremena za potpisivanje papira, stanovnici moraju da prihvate odluku o evakuaciji."

Stanovnicima je dozvoljeno da sa sobom ponesu samo nešto odeće i dokumente. "U dva ili tri sata poslepodne," kaže Rižkov, "grad je ostao prazan. Na ulicama su ostali samo psi."

Četrnaestog maja 1986. godine doneta je odluka da se evakuišu svi koji žive u krugu od 30 kilomatara od reaktora, što je značilo evakuaciju za još 116.000 ljudi.

Heroizam običnih ljudi

Pravu armiju od 350.000 "likvidatora" činili su pripadnici sovjetske vojske, milicije i vatrogasnih službi.

"Pokušali smo da se izborimo sa požarom u černobiljskoj elektrani, i to nije išlo lako," prisetio se jedan od njih, Aleksandar Borovoj. "Provodili smo po tri minuta u olovnim odelima pokušavajući da lopatama vratimo što više otpada u jezgro reaktora."

Konačno, inženjeri su odlučili da izgrade sarkofag kako bi sprečili dalje curenje. Prema "Grinpisu", za izradu konstrukcije utrošeno je više od 7.000 tona čelika i 410.000 kubnih metara betona.

Planiranje je počelo u maju, sarkofag je završen u novembru. Njegova trajnost je iznosila između 20 i 30 godina. Prema podacima Svetske nuklearne asocijacije, 200 tona radioaktivnog materijala ostalo je duboko u jezgru.

Doneta je i hitna odluka da se prokopa tunel ispod reaktora i da se postavi armirano-betonska ploča. Kopanje tunela je trajalo 15 dana, u njemu je učestvovalo oko 400 najboljih rudara iz celog Sovjetskog Saveza.

Zluradost na Zapadu

Na Zapadu je katastrofa u Černobilju dočekana sa izvesnom, ponekad i otvorenom zluradošću. Tadašnji lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov se povodom katastrofe obratio sovjetskoj i svetskoj javnosti:

"Suočili smo se sa pravom gomilom najnepoštenijih i najzlonamernijih laži. Međunarodna javnost treba da zna sa čime smo se suočili. To treba da učinimo da bi smo dobili odgovor na pitanje: šta je, u stvari, stajalo iza te krajnje nemoralne kampanje?"

Gorbačov je potvrdio da su 292 osobe obolele od radijacijske bolesti, a da je sedmoro njih već preminulo, priznajući da je nesreća "bolno pogodila sovjetski narod i izazvala uznemirenost međunarodne javnosti."

Gorbačov je dodao da je vlada shvatila "ozbiljnost situacije" i da je sve informacije "stavila na raspolaganje sovjetskom narodu i poslala vladama stranih zemalja."

Gorbačov se osvrnuo na ono što je video kao "neograničenu antisovjetsku kampanju", koju su tada, baš kao i danas, prevodile Sjedinjene Američke Države.

Ko danas živi u Černobilju?

Danas u zoni bivše nuklearke ima životinja, čak i ugroženih vrsta. Ali, to nije nikakav dokaz "zdrave životne sredine".

Černobilj je postao i lokacija za posebnu vrstu opasnog turizma, u kome turisti obilaze područje nekadašnje nuklearke za stotinjak dolara.

Vodiči kažu da ih posetioci često pitaju da li se u Černobilju mogu videti mutanti, na primer, vukovi sa dve glave. Naučnik Denis Višnjevski kaže da to nikada nije video, iako duže od 20 godina posmatra razvoj biosfere u zabranjenoj zoni.

Fotografije i reportaže uz naraciju da "u zabranjenoj zoni Černobilja ponovo cveta život", stvarajući utisak da se priroda oporavila. "To uopšte nije tačno", dodaje Kejt Braun, koja preko četvrt veka istražuje černobiljsku katastrofu.

Naprotiv, istraživanja pokazuju znatan porast mortaliteta, učestalost tumora, kraći životni vek, ubrzano starenje i druge faktore koji ugrožavaju zdravlje životinja.

Zabranjena zona je zagađena radijacijom i 37 godina posle atomske havarije. Trećina te oblasti je kontaminirana transuranijumskim elementima, čije vreme poluraspada iznosi 24.000 godina.

U Černobilju i okolini danas postoje stanovnici koje se ne beleže u zvaničnim statistikama. U pitanju su dobrovoljni povratnici koji su se sami vratili, pretežno u okolna sela. Nepoznat je njihov tačan broj.