Dan kada su u Nišu NATO zločinci kasetnim bombama ubili Ljiljanu i njenu nerođenu bebu

Ljiljana Spasić imala je samo 26 godina i bila je u sedmom mesecu trudnoće. Gordana Sekulović – 28 godina, Saša Miljković – 33...

Šesnaestoro Nišlija masakrirano je, više desetina teško povređeno, na današnji dan pre 24 godine u stravičnom pokolju u ovom gradu kada su borbeni avioni Ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Holandije iznad Niša izbacili više kontejnera sa, ratnim pravom zabranjenim, kasetnim bombama BLU-97.

Ni krivi ni dužni ljudi su pobijeni na čitavih 3,5 kilometara od bilo kakvog ratnog cilja koji bi se mogao podvesti pod legitimnu metu.

Havijer Solana, generalni sekretar NATO, sutradan je, 8. maja 1999. godine, hladno potvrdio da je "oštećenje pijace i klinike prouzrokovalo NATO oružje koje je promašilo cilj". Izvori iz vojske SAD tada su objasnili da se "kontejner kasetne bombe CBU-87, nije otvorio iznad cilja" nego, "ubrzo nakon izbacivanja iz aviona, zbog čega je submunicija pala na druge ciljeve unutar grada".

Ti "drugi ciljevi", što su Amerikanci propustili da kažu, bili su građani koji su se vraćali sa pijace, išli na pijacu, prodavali voće i povrće.

Bio je to, kasnije je ocenjeno, "najveći i najsvirepiji" zločin nad civilima na tlu Evrope od Drugog svetskog rata. Prvi nalet holandskih bombardera bio je tog dana oko 11 sati i 30 minuta, drugi, samo devet minuta kasnije. Iz dva kontejnera prosuto je više od 300 narandžastih bombi, u trenu, sem 16 ubijenih, više desetina lakše i teže ranjenih, uništeno je i urušeno 125 stambenih zgrada i solitera, uništeno više desetina automobila, pogođene bolnice, zdravstvene stanice, fabrike, škole, magacini, sportski objekti. Na ulicama mirnog grada ostala su razbacana tela, krv, suze, jauci ranjenih, krivi rodbine pobijenih. 

Ljiljana Spasić, mlada Nišlijka, odlična studentkinja medicine, tog prepodneva krenula je na pijacu da kupi prve trešnje. Geler ju je pogodio u vrat, presekao arteriju, brzo je iskrvarila. U stomaku nosila je devojčicu, na trotoaru, u krvi, ugasio se sem njenog i život nerođenog deteta.

Mlada Nišlijka, student četvrte godine Medicinskog fakulteta, odmah po početku bombardovanja otišla je sa porodicom na selo. U Niš je, međutim, morala da dolazi na redovne preglede jer je bila u poodmakloj trudnoći. Prethodnog dana bila je na pregledu, trebalo je da se vrati na selo, ali je ostala još jedan dan, 7. maja 1999. godine krenula je sa svekrvom na pijacu.

"Pod ruku je uhvatila svekrvu i pošle su do pijace, bile su vesele, samo što nisu zapevale. Nisu se nadale, niko ništa nije naslućivao. Doktorka iz obližnje ambulante koja je prva došla do nje rekla mi je – 'Nemoj da se sekirate, nije se mučila mnogo, jedan geler joj je presekao arteriju na vrtu, za dva minuta je iskrvarila'. Svekrva koja je kasnije preminula bila je dosta povređena, ali je Ljiljana imala samo jednu ranu na vratu, samo taj jedan geler koji joj je presekao vitalnu arteriju", pričala je kasnije novinaru "Blica" u Nišu Ljiljanina majka Radica Ilić. 

Šumatovačka ulica - pravi pokolj

Nekoliko desetina metara dalje, u restoranu u Ulici Anete Andrejević, poginula je mlada kuvarica Gordana Sekulović (27). Na kafanu i baštu objekta tada je palo devet kasetnih bombi, krov objekta se zapalio, po zidovima, onima koji nisu srušeni, ljudi su kasnije izbrojali rupe od više od 300 gelera. Pravi pokolj bio je u Šumatovačkoj  ulici, na desnoj obali Nišave, pored Gradske tvrđave i pijace, u Ulici Ljube Didića, kod Kliničkog centra Niš... Mnogo ljudi ostalo je tog dana bez ruku, nogu... U Šumatovačkoj, u okolnim ulicama, ljudi su tog dana ginuli noseći u rukama kese sa voćem i povrćem, dok su se vraćali sa pijace... Jako otežan bio je i dolazak ekipa hitne pomoći jer su istovremeno bombe padale i na Klinički centar.

Svedoci su kasnije opisivali – u Šumatovačkoj i okolnim ulicama mrtvi ljudi ležali su na kolovozu, po trotoarima. Okolo su goreli automobili, kuće, na sve strane čula se kuknjava. Medicinska sestra Gita Jović (63) tog dana teško je ranjena, izgubila je nogu, ostala doživotni invalid, zadobila veliko oštećenje sluha, telo joj je bilo puno gelera.

"Sećam se samo zvuka aviona i jakog udarca. Oko mene sve je počelo da puca. Ne znam kako sam uspela da pređem na drugu stranu ulice jer mi je jedna noga bila maltene iskidana. Ispred ambulante jedna žena je mahala rukama kao da pliva. Bila je izrešetana gelerima. Kasnije sam čula da je umrla. Izgubila sam nogu, imam oštećenje sluha, celo telo mi je puno sitnih gelera. Bile su potrebne godine da ponovo nađem sebe i pomirim se sa tim", svedočila je kasnije novinaru "Blica" u Nišu Gita Jović. 

Dragan Đorđević (64), Nišlija koji je tog dana ranjen, opisivao je kasnije da je video bombe koje padaju sa neba, tren kasnije čuo eksplozije, lelek i kuknjavu. Bio je, kako navodi, sav krvav, geleri su ga pogodili u obraz, nakon čega je ustao sa zemlje i pokušao da pomogne ljudima oko sebe.

Sutradan, dok je Solana u Briselu, bez trunke stida i kajanja pred slikama krvi i pokolja iz Niša cinično objašnjavao da se radi o "oružju koje je promašilo cilj", NATO bombarderi su u novom naletu bombom velike razorne moći pogodili i teško oštetili Kameni most u Nišu. Samo četiri dana kasnije, na grad su bačeni novi kontejneri kasetnih bombi, ovog puta na naselje Duvanište, 11 ljudi koji su prisustvovali obeležavanju velikog pravoslavnog praznika, dana posvećenog Svetom Vasiliju Ostroškom, povređeni su.

Zoran Živković koji je u vreme bombardovanja i tragičnih događaja 1999. godine bio gradonačelnik Niša, u razgovoru za RT Balkan kaže da su to za Niš bili "dani pakla".

"Od samog početka bombardovanja za građane Niša, Srbije to su bili dani pakla, kada ljudi nisu mogli da planiraju, znaju da li će se sutradan živi probuditi, da li će moći decu da vide... Sedmi maj je bio posebno tragičan dan zbog broja poginulih u tom danu. Bombe su tog dana pale i na nišku pijacu koja je na nekih par stotina metara od kancelarije gradonačelnika. Petnaestak minuta nakon što je prošla eskadrila koja je bacila bombe izašao sam na pijacu, tamo je bilo mnogo mrtvih, ranjenih, krvi na sve strane... Bila je trudnica u sedmom mesecu trudnoće, ranjeni i mrtvi  ljudi koji su prodavali na pijaci voće, povrće, neke polovne stvari, i to je bilo strašno", priča Živković.

Tadašnji gradonačelnik Niša priseća se da su tog dana bombe padale i na parking Kliničkog centra, pored osnovnih škola... Godinama kasnije po gradu su nalažene te bombe, neke od njih i na krovu sportske hale "Čair".

Međunarodna deklaracija protiv kasetnih bombi

"To je jedan od dana za koji bi bilo dobro da se nikad nije desio, ali, desio se. Ima tu još jedna neobična, tužna stvar a to je da postoji jedna međunarodna zajednička izjava, deklaracija protiv kasetnih bombi a da Srbija i dan danas nije potpisnik te deklaracije. A, mi smo najveće žrtve upotrebe tog oružja. Tu deklaraciju bi trebalo potpisati što pre makar iz poštovanja prema žrtvama, prema ljudima koji su od tog oružja stradali u bombardovanju 1999. godine", kaže Živković. 

Mnogo Nišlija tog dana izgubilo je članove porodice, prijatelje, komšije, nastavlja Živković, i Niš, skoro dve i po decenije kasnije dobro pamti te dane. Na mestu stradanja su i dva spomenika, jedan je podigla Skupština grada Niša, drugi država Srbija.

"Nažalost, ova godišnjica tih tragičnih događaja poklapa se sa tragedijama koje su Srbiju zadesile ovih dana. To je nešto što nije smelo da se desi. Iako sam tada u Srbiji proglašavan za izdajicu i pre početka bombardovanja upozoravao sam da za to nema nikakvog opravdanja. Da li je režim Miloševića bio loš, – naravno, ali to nije razlog da se bombarduju građani Srbije. I, nije Milošević bio na niškoj pijaci i na drugim mestima koja su tog dana bombardovanja, nego, negde daleko", kaže Živković. 

On dodaje i da je posle bombardovanja bio na parlamentarnoj Skupštini NATO u Budimpešti na kojoj je pokazao posledice bombardovanja.

"To su odvratne stvari koje apsolutno ne mogu da imaju nikakvo političko opravdanje. Nikad nisam bio u saglasju sa politikom Slobodana Miloševića, protiv sam mnogih stvari koje je njegova politika nanela kao zlo i građanima Srbije i građanima zemalja oko Srbije, ali, to ne može da bude opravdanje da se bacaju bombe na škole, pijacu, porodilište. Uvek je opravdanje da je režim Miloševića kriv, da je isprovocirao tu akciju. Režim Miloševića je bio odvratan, tako ja mislim, ali, to nije opravdanje za ovo što je NATO uradio", kaže Živković.

General Vladimir Lazarević posle bombardovanja rekao je da su se "7. maja 1999. godine u Nišu NATO zločinci obračunavali sa nepostojećom vojskom pored pijace i Univerziteta", da su njihov cilj tog dana bili "nedužni civili, nemoćne žene i deca, stari, nerođena beba".

"Upotrebom zabranjene kasetne municije, najubitačnije oružja, pogažene su sve ljudske norme", rekao je general Lazarević.

Posle rata, iz NATO-a je cinično objašnjeno da je pakt tokom 1999. godine "sa samo 1.080 kasetnih bombi gađao 218 koordinata u Srbije, od čega se 155 nalazilo na Kosovu i Metohiji".

Holanđani su posle pokolja u Nišu "humano" odlučili da prekinu sa korišćenjem kasetnih bombi u Srbiji, ali tu odluku nisu prihvatile druge članice alijanse, a u korišćenju ove vrste municije naročito su se u kasnijim danima isticali iz britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva.

Samo na Niš, kako je popisano, za 78 dana bombardovanja palo je 36 kontejnera sa kasetnim bombama, sem ovoga i 71 krstareća raketa, osam grafitnih projektila, grad je iz vazduha gađan 40 puta, 50 Nišlija je poginulo, više od 200 ranjeno.