Hapšenje nekadašnjeg premijera Pakistana Imrana Kana u utorak, 9 maja, izazvalo je pravu političku eksploziju u toj zemlji.
Desetine hiljada ljudi izašle su na ulice kako bi protestovali protiv hapšenja čoveka koji već godinama važi za najpopularnijeg političara u Pakistanu. Gotovo tri hiljade njih je uhapšeno, a nekoliko demonstranata je poginulo. Aktuelna vlada je bila primorana i da zatraži pomoć vojske kako bi ih stavila pod kontrolu.
Pakistan se u političkoj krizi nalazi više od godinu dana, odnosno od početka aprila 2022. godine, kada je tamošnji parlament izglasao nepoverenje i srušio Kanovu vladu. On se ubrzo našao na udaru optužbi za korupciju, a u novembru prošle godine na njega je pokušan i atentat.
Kan za pad svoje vlade optužuje vojsku, koja je od proglašenja nezavisnosti Pakistana pre 75 godina često igrala aktivnu ulogu u politici te zemlje, ali i Sjedinjene Američke Države, koje upravo u pakistanskoj vojsci vide svog najbližeg saveznika.
Zemlja sa dugom istorijom vojnih pučeva i političkih atentata
Pakistan ima dugu istoriju državnih udara, političkih ubistava i nestabilnosti. Verovatno najpoznatiji slučaj predstavlja sudbina Zulfikara Alija Buta, koji je tu zemlju vodio početkom sedamdesetih. On je srušen u vojnom puču 1977. godine, kada ga je načelu države zamenio general Muhamed Zia-ul-Huk, da bi dve godine kasnije bio osuđen na smrt i pogubljen.
Mnogi su za Butovo rušenje optužili SAD, pošto je pakistanski lider sproveo nacionalizaciju pojedinih značajnih preduzeća i vodio nesvrstanu spoljnu politiku. Vašington je upravo u pakistanskoj vojsci i obaveštajnim službama video najboljeg zaštitnika svojih interesa, što je postalo još naglašenije tokom osamdesetih godina i sovjetsko-avganistanskog rata, kada je pakistanska služba ISI igrala ključnu ulogu u naoružavanju antisovjetskih mudžahedina.
Pakistanska vojska je vlast poslednji put preuzela 1999. godine, kada je na čelo te države došao general Pervez Mušaraf. Iako je u prvi mah naišao na oštre kritike, pa čak i sankcije Amerike, odnosi Vašingtona i Islamabada značajno su se popravili nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, kada je Pakistan postao značajan američki saveznik u ratu protiv terorizma.
I pored povremenih trzavica i američkih optužbi da pakistanska vojska pomaže islamističke teroriste, mnogi posmatrači veruju da je vojska do danas ostala jedan od glavnih američkih oruđa u toj zemlji.
Vašington umešao prste u rušenje Imrana Kana?
Samim tim, ne iznenađuje činjenica da je Imran Kan neposredno nakon pada njegove vlade obrušio upravo na vojsku. U fokusu se našao general Kamar Džavad Badžva, tadašnji načelnik generalštaba pakistanske vojske.
Badžva važi za čoveka bliskog Sjedinjenim Američkim Državama, koji je otvoreno tvrdio da se Pakistan "gura u zavistan položaj u odnosu na Kinu", a "Forbs" ga je 2018. godine uvrstio na listu 100 najuticajnijih ljudi na svetu, nazivajući ga "de fakto najmoćnijim čovekom u zemlji".
Neposredno nakon što je njegovoj vladi izglasano nepoverenje u aprilu prošle godine, Kan je optužio američku ambasadu u Islamabadu da je uticala na njegove koalicione partnere koji su mu uskratili podršku i ušli u savez za dotadašnjom opozicijom. Reč o klasičnom "mekom puču", tvrdile su Kanove pristalice.
Oni su tvrdili i da je okidač za Amerikance predstavljala Kanova poseta Moskvi u februaru 2022. godine, koji se tamo našao na dan početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini.
Treba uzeti u obzir i da je Kan tokom svog premijerskog mandata značajno razvio odnose Pakistana sa Kinom i Rusijom, a gajio je pomirljive stavove i prema pakistanskom tradicionalnom rivalu Indiji.
Odnosi sa SAD su, s druge strane, bili su znatno kompleksniji. Dok je Kan očigledno imao dobru komunikaciju sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, odnosi su zahladili nakon što je u Belu kuću došao Džozef Bajden.
Preloman događaj u odnosima Vašingtona i Islamabada bilo je povlačenje američke vojske iz Avganistana i pad Kabula u ruke talibana u avgustu 2021. godine. Kan je talibanima čestitao na pobedi u tom ratu i pohvalio što su Avganistance "oslobodili okova", da bi kasnije iste godine odbio da učestvuje u Bajdenovom "Samitu za demokratiju".
Kanove tvrdnje da je srušen zbog bliskih odnosa koje je negovao sa Rusijom i Kinom u određenoj meri potkrepljuju i izjave generala Badžve neposredno nakon promene vlasti u aprilu prošle godine. On je otvoreno kritikovao rusku operaciju u Ukrajini, koju je nazvao "velikom tragedijom koja je ubila hiljade i srušila pola Ukrajine" i pozvao na njeno "momentalno prekidanje".
On je rekao i da su odnosi Pakistana i Ukrajine bili "odlični", dok su odnosi sa Rusijom "hladni", kao i da će Pakistan nastaviti da šalje humanitarnu pomoć Kijevu. On je dodao da Pakistan ima "duge i odlične strateške odnose sa SAD", kao i da treba raditi na razvoju istih kako sa Amerikom, tako i sa Kinom.
Badžva je, dakle, tom prilikom poslao jasnu poruku gde se nalaze njegovi prioriteti: Pre svega u Vašingtonu, nešto manje u Pekingu, ali ne i u Moskvi.
Do strateških promena ipak nije došlo
Godinu dana nakon Badžvinog "koketiranje" sa Vašingtonom i pokušaja otklona od Moskve, možemo reći da oni ipak nisu urodili plodom. Trgovina između Pakistana i Rusije nastavila je da cveta, a Islamabad je postao jedan od vodećih uvoznika ruske nafte, gasa i pšenice. Pre nekoliko dana odjeknula je i vest da ta zemlja želi da kupuje rusku naftu u juanima, što definitivno neće naići na odobravanje u Vašingtonu.
Sa druge strane, među dokumentima koji su nedavno procurili iz Pentagona nalaze se i poverljive informacije o odnosima Pakistana i Kine. Naime, u jednom od dokumenata navodno piše da je pakistanska ministarska spoljnih poslova Hina Rabani Har izjavila da njena zemlja "više ne bi trebalo da balansira između Kine i SAD", kao i da bi "trebalo da prestane da u javnosti daje ustupke Zapadu".
Pakistan je odbio da podrži rezolucije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u kojima se osuđuje Rusija, a dokumenti iz Pentagona pokazuju da vlada u Islamabadu smatra da je za tu zemlju strateško partnerstvo sa Kinom od najvećeg značaja.
To ne bi trebalo da iznenađuje ako uzmemo u obzir činjenicu da se ta zemlja od preko 240 miliona stanovnika već neko vreme nalazi u velikoj ekonomskoj krizi. Pakistan jeste nuklearna sila i jedna od najmnogoljudnijih zemalja sveta, ali je i jedna od najsiromašnijih, sa BDP-om po glavi stanovnika od tek 1.600 dolara.
Drugim rečima, američka "podrška za pakistansku demokratiju" ne može da zameni povoljnu rusku naftu i pšenicu, kao ni kineske investicije u privredu i infrastrukturu. U trenutku kada se zemlja nalazi u dubokoj ekonomskoj i političkoj krizi, pakistanska vlada je svesna da interese države mora staviti iznad interesa vojnog vrha kako bi se izbegao potpuni državni kolaps.
Ipak, budućnost Pakistana i dalje ne deluje svetlo, a političke stabilnost je i dalje daleko.
Viši sud u Islamabadu je doneo presudu u kojoj utvrđuje da je Kanovo hapšenje protivzakonito, nakon čega je on na slobodu pušten uslovno, na dve nedelje, ali se protesti njegovih pristalica nisu značajno stišali.
Ministar unutrašnjih poslova Pakistana je već najavio da će on ponovo biti uhapšen kada to bude moguće, dolivajući još ulja na i ovako ogroman požar koji bukti u toj državi.
Demonstracije neće utihnuti u skorijoj budućnosti, a parlamentarni izbori moraju da se održe najkasnije do kraja oktobra ove godine.
Pred Pakistanom se zbog toga nalazi još jedno vrelo političko leto, a istorija pokazuje da se u toj zemlji ni jedan scenario rešenja krize ne može otpisati.