Dok SAD isporučuju municiju vrednu milijardame dolara Ukrajini, a tenzije u Tajvanskom moreuzu rastu, generali Pentagona upozoravaju da zalihe američkog oružja nestaju - i to u trenutku kada troškovi njegove zamene vrtoglavo rastu.
Američka televizija Si-Bi-Es istraživala je zašto je Pentagonu teško da nabavi oružje koje mu je potrebno po ceni koju poreski obveznici mogu da priušte i otkrila da to ima manje veze sa stranim faktorima, a mnogo više sa domaćim. Drugim rečima, američki proizvođači oružja su ti koji dižu cene.
Šej Asad, nekadašnji potpredsednik industrijskog giganta "Rajeton" i njihov glavni pregovarač koji je posle promenio strane i priklonio se vladi, kaže da Pentagon preplaćuje sve, od radara i projektila, preko helikoptera, aviona, podmornica, do šrafova i zavrtanja.
"Bez obzira ko su, bez obzira koja je kompanija u pitanju, moraju da budu pozvani na odgovornost. A trenutno je taj sistem odgovornosti u Ministarstvu odbrane u kvaru", rekao je Asad u emisiji "60 minuta" Si-Bi-Esa.
Asad je podsetio na sistem naoružanja "patriot", koji je stub protivvazdušne odbrane za SAD, NATO, Ukrajinu i Tajvan. Godine 2015, Asad je naredio reviziju i pregovarači vojske su otkrili da "Lokid Martin" i "Boing" prodaju SAD i njihovim saveznicima "patriotove" rakete PAC-3 za stotine miliona dolara. "I narednih sedam godina, ove kompanije su nastavile to da rade" i zarađuju, dodao je on.
"Ako je prosečan profit o kome se pregovaralo u čvrstom ugovoru sa fiksnom cenom obično bio između 12 i 15 odsto, kompanija je mogla ozbiljno da zaradi", rekao je Asad i dodao da su analize pokazale da je taj profit bio blizu 40 odsto.
Na osnovu onoga što su uradili, dobili bismo rakete za celu godinu besplatno, dodao je.
"Rajeton" je, tvrde pregovarači američke vojske, "neprihvatljivo profitirao" dramatičnim naduvavanjem troškova proizvodnje i radnih sati za izgradnju radara i terenske opreme za "patriot".
Asad ukazuje i na problem smanjivanja zaliha američke vojske i nedostatak snabdevača. "Nemamo kome da se obratimo. Za većinu oružja koje se šalje u Ukrajinu imamo samo jednog snabdevača. I kompanije to znaju", rekao je on.
Taj nedostatak opcija posledica je smanjenja proizvodnje koju su SAD sprovele 1993. godine. Tada se 51 kompanija "konsolidovala" u pet ogromnih.
"Situacija se potpuno promenila. Tokom 1980-ih, postojala je intenzivna konkurencija među brojnim kompanijama. I tako je vlada imala izbora. Imali su uticaj. Sada imamo ograničen uticaj.
Problem se pogoršao kada je Pentagon, u još jednom talasu štednje, otpustio 130.000 zaposlenih čiji je posao bio da pregovaraju i nadgledaju ugovore sa proizvođačima", rekao je on.
Vlada je bila ubeđena da mogu da se pouzdaju u kompanije, da će one raditi u najboljem interesu vojske i poreskih obveznika. Pentagon im je dao odrešene ruke da kompanije same sprovode monitoring i, umesto da štede novac, cene svega su skočile, kaže Asad.
Primera radi, "stinger" koji je 1991. godine koštao 25.000 dolara sada, kada je "Rajeton" jedini proizvođač, zamena svakog poslatog Kijevu košta više od 400.000 dolara. Čak i sa uračunatom inflacijom, to je sedmostruko viša cena.
General-pukovnik Kris Bogdan, koji je nadgledao nabavku najvažnijih sistema oružja za SAD, kaže da kompanije moraju da zarade. Sa druge strane, Ministarstvo odbrane želi najbolji sistem, najbrže što može i najjeftinije moguće. Drugim rečima, proizvođači i Pentagon su na dve strane spektra.
Posledice toga, kaže Bogdan, tek su počele da se osećaju. Kada mu je 2012. poveren problematičan projekat razvoja i nabavke F-35 aviona, program je kasnio sedam godina i bio 90 milijardi dolara skuplji od originalne procene.
Pravi problem je, kaže Bogdan, što su troškovi podrške i održavanja jezivo visoki i mogli bi da koštaju poreske obveznike neverovatnih 1,3 biliona dolara.
Nećemo moći da kupimo onoliko F-35 koliko smo mislili. Zato što nema puno smisla kupovati avione kade ne možete da priuštite one koje imate, rekao je on.
Pentagon je prepustio kontrolu nad programom "Lokid Martinu" i šta se onda dogodilo? Izvođač isporučuje avion koji je Pentagon platio da ga dizajnira i izgradi, ali prema ugovoru, "Lokid" i njegovi dobavljači zadržali su kontrolu nad podacima o dizajnu i popravci i nadogradnji.
Drugim rečima, potrošene su milijarde dolara na dizajn i izgradnju aviona koji, praktično, ne pripada Ministarstvu odbrane SAD. "Sistem pripada ministarstvu, ali podaci o dizajnu aviona" potrebni za održavanje istog, ne jer ministarstvo nije ispregovaralo tehničke podatke potrebne za popravku ili zamenu delova, pojasnio je Bogdan.
Kada se neki deo pokvari, verovatno će se tražiti pomoć podizvođača kao što je "TransDigm", čije zalihe rastu jer kupuju kompanije od kojih vojska zavisi za rezervne delove. Osnivač Nik Hauli je dva puta svedočio pred Kongresom zbog optužbi za povećanje cena. Tim za reviziju Šeja Asada otkrio je da će vlada "platiti" kompaniji "119 miliona dolara" za delove koji "treba da koštaju 28 miliona dolara".