Kako je svet preživeo kubansku raketnu krizu

Kubanska raketna kriza, jedan od kritičnih momenata Hladnog rata, obuhvatala je seriju opasnih incidenata koji su doveli svet skoro na ivicu trećeg svetskog rata 1962. godine.

Prethodilo joj je američko razmeštanje balističkih raketa srednjeg dometa "jupiter" u Turskoj 1961, projektila koji su mogli brzo da stignu do gradova u zapadnom delu SSSR-a, uključujući i Moskvu. U februaru sledeće godine KGB je obavestio sovjetsko rukovodstvo o američkim planovima za rušenje vlade Fidela Kastra na Kubi. Moskva je odgovorila na ove neprijateljske akcije Vašingtona – odlučila je da stacionira redovne vojne jedinice, te određeni broj nuklearnih projektila na kubanskoj teritoriji.

Do oktobra sukob je eskalirao do tačke u kojoj su SAD spremale veliku invaziju na Kubu.

Danas, šest decenija kasnije, ruski novinar Valentin Loginov osvrće se na svedočenja učesnika i svedoka krize kako bismo obnovili lekcije jednog od najkritičnijih perioda 20. veka.

Američki plan za zbacivanje vlade Fidela Kastra

Američki ministar odbrane Robert Meknamara predstavio je 13. marta 1962. predsedniku SAD Džonu F. Kenediju plan operacije "Nortvuds". Njegov ključni cilj bio je zbacivanje vlade Fidela Kastra invazijom na Kubu.

Fidel Kastro je tražio u nekoliko navrata pomoć Sovjeta. Nikita Hruščov je zagovarao da se rasporedi određeni broj nuklearnih projektila na Kubi, što je sovjetska delegacija 28. maja u Havani i saopštila Fidelu i Raulu Kastru. Kubanski političari predlog su prihvatili.

Kuba je trebalo da dobije dva tipa balističkih projektila: 24 rakete R-12 (radijus 2.000 km) i 16 raketa R-14 (radijus 4.000 km). Jačina eksplozije tih raketa bila je do jedne megatone. Plan je bio da se presele iz Ukrajine i evropskog dela Rusije.

Do juna operacija nazvana "Anadir" bila je spremna. Brodovi koji su prevozili teret trebalo je da krenu ka Kubi. Ali da bi doveli Amerikance u zabludu, brodskom osoblju je naređeno da ide na sovjetski sever, u Čukotku.

Prvi brodovi stigli su na Kubu početkom avgusta, 8. septembra je istovarena prva "pošiljka", a druga je stigla 16. septembra. Operaciju je otežavalo preletanje američkih izviđačkih aviona U-2.

Uprkos tome, svih 40 projektila i prateće opreme isporučeni su na Kubu do sredine oktobra 1962. Na ostrvu je bilo stacionirano oko 40.000 sovjetskih vojnika.

Američki odgovor – pomorska blokada Kube

Kenedi je 16. oktobra osnovao tim za reagovanje na krizu koji je uključivao najviše zvaničnike. Neki od njih su predlagali da napadnu sovjetske rakete na Kubi, ali je tim izabrao drugačiju strategiju. Vašington je 20. oktobra naredio pomorsku blokadu Kube.

SSSR je akcije Vašingtona smatrao "bez presedana i agresivnim" i podigao je nivo pripravnosti za svoje trupe. Hruščov se, 24. oktobra, obratio Kenediju i napisao: "Bićemo primorani da preduzmemo mere koje smatramo neophodnim i dovoljnim da odbranimo svoja prava."

Sukob je dostigao vrhunac.

Svedočenja o krizi

"Ovde je bilo mnogo manje agitacije nego u Sjedinjenim Državama. Znali smo da Amerika neće započeti nuklearni rat koji bi desetkovao stanovništvo. Amerikanci su nas smatrali nekom vrstom odmetničke države. Meknamara mi je kasnije priznao da je na kraju dana 27. oktobra pomislio da li će sutra videti izlazak sunca. U suštini bili su uznemireniji od nas. Takođe, bili su bolje informisani. Masovni mediji su zvonili za uzbunu, a ljudi su snabdevali skloništa", priseća se ruski politički analitičar i novinar Fjodor Burlacki.

"Živeli smo očekujući da će rat izbiti svakog trenutka i misleći da je vojno angažovanje neizbežno. Ali bili smo spremni za to. Nadređeni su nam rekli da u svakom slučaju imamo najviše 30 minuta pre nego što nas izvedu nakon prvog udarca", rekao je sovjetski poručnik Aleksandar Gorenski, koji je u to vreme služio na Kubi, u intervjuu za časopis "Rodina".

I obični građani, bilo američki ili kubanski, očekivali su najgore.

SSSR nije želeo eskalaciju sukoba

SSSR je i službenim i nezvaničnim kanalima saopštio da ne želi da eskalira situaciju. Prvi zamenik predsedavajućeg Savetu ministara SSSR-a Anastas Mikojan, inače prvi sovjetski političar koji je posetio Kubu nakon revolucije i obezbedio potpisivanje važnih trgovinskih sporazuma s novom vladom, to je potvrdio u svojim memoarima.

"Ne želimo da šaljemo svoje projektile bilo gde, mi se zalažemo za mir i nikome ne pretimo. A da bismo poslali projektile, ne trebaju nam ni podmornice na Kubi. Imamo dovoljno interkontinentalnih balističkih raketa dugog dometa na sovjetskoj teritoriji. U interesu je [Sjedinjenih Država] da se povećaju globalne tenzije umesto da se popuste, a sve da bi se okrenuli obični, u politiku neupućeni Amerikanci protiv Kube i Sovjetskog Saveza", pisao je Mikojan.

Izlaz iz krize

Američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama Adlej Stivenson obratio se 25. oktobra 1962. Savetu bezbednosti UN, sučeljavajući se sa sovjetskim predstavnikom Valerijanom Zorinom o tome da li su Sovjeti poštovali pravila na temu prisustva projektila na Kubi.

U međuvremenu predsednik Kenedi je prvi put u istoriji zemlje naredio američkoj strateškoj vazdušnoj komandi vojnu pripravnost prvog nivoa ispod maksimalnog (DEFCON-2).

Sovjetska obaveštajna služba imala je podatke da su američke oružane snage spremne da napadnu Kubu pre 29. oktobra.

Dana 26. oktobra agent sovjetske obaveštajne službe Aleksandar Fomin pozvao je dopisnika Ej-Bi-Sija Džona Skalija, koji je imao bliske veze s porodicom Kenedi, na ponovni sastanak (prvi je propao).

Predsednik Kenedi je po Skaliju poslao poruku da nema vremena za gubljenje, to jest da Kremlj mora hitno da objavi da je spreman da bezuslovno ukloni svoje rakete sa Kube.

Taj susret Fomin je opisao u knjizi "Špijunska ispovest", koju je kasnije objavila njegova ćerka.

"Pentagon je uverio predsednika da može da stavi tačku na režim Fidela Kastra i sovjetske rakete za 48 sati", rekao je Skali i dodao da bi invazija na Kubu oslobodila ruke Hruščovu, te da bi Sovjetski Savez mogao da udari tamo gde bi najviše povredio Vašington, verovatno na Zapadni Berlin, pisao je Fomin.

Skali je to odmah preneo Beloj kući i tri sata kasnije Kenedi ga je zamolio da ponudi Fominu alternativno rešenje za krizu. Dogovoren je novi sastanak.

"Prešao je pravo na stvar. Rekao je da ga je 'vrhovna vlast' podržala da predloži sledeće rešenje za kubansku krizu: SSSR demontira i uklanja s Kube svoje raketne bacače pod inspekcijom UN; SAD ukidaju blokadu sa ostrva i javno se obavezuju da neće vršiti invaziju na njega."

Sovjetska ambasada u SAD odbila je da pošalje ovaj predlog Moskvi, pošto nije imala ovlašćenja da vodi takve razgovore, pa je Fomin sam potpisao poruku i rekao službeniku za šifrovanje da je pošalje.

Kraj igre

Dan 27. oktobar kasnije je nazvan Crna subota. Američki izviđački avion U-2 oboren je iznad Kube.

Moskva je primila depešu svog vojnog atašea u kojoj se navodi da bi SAD mogle da napadnu Kubu u narednih pet do sedam dana.

Hruščov je poslao Kenediju pismo u kojem nudi da ukloni bilo kakvo sovjetsko oružje s Kube, koje su SAD "smatrale za ofanzivno", u zamenu da SAD učine isto u Turskoj.

SAD su izrazile spremnost da pronađu rešenje, ali da se ne spominju javno rakete u Turskoj.

Sutradan, 28. oktobra, situacija je bila kritična. Američka mornarica održala je vojne vežbe na Floridi.

Moskva je popodne poslala depešu SAD: "Razbijanje raketnih baza na Kubi pod međunarodnim nadzorom je apsolutno moguće i biće detaljno obrađeno u obraćanju prvog sekretara Hruščova."

Moskva se složila da pitanje uklanjanja američkih raketa iz Turske zadrži pod radarom.

Poruka je prosleđena predsedniku Kenediju 29. oktobra, a on je 30. oktobra pristao da zatvori američke vojne baze u Turskoj.

Hruščov je poslao Anastasa Mikojana da uveri Kastra u nužnost sklanjanja raketnih projektila radi smirivanja situacije, te su projektili uklonjeni s ostrva do decembra 1962. godine.

Tako je izbegnuta nuklearna katastrofa, a sovjetska i američka vlada prepoznale su potrebu za kontrolom naoružanja i radom na međusobnom poverenju. Međutim, danas, 60 godina kasnije, čini se da je svet zaboravio lekcije iz tog doba.