"Ekonomist": Tri scenarija energetske krize u Evropi

Sredinom oktobra, pored španske obale, niz ogromnih tankera punih tečnog prirodnog gasa (LNG) čekalo je svoj red ispred terminala za "regasifikaciju", gde se tečno gorivo pretvara u gas i potom transportuje na kontinent.

Iberijsko poluostrvo ima najveće objekte ove vrste u Evropi, ali se i na drugim mestima stvaraju gužve. Količina LNG-a koja je stigla na evropske obale dostigla je 1,2 miliona tona, pokazuju podaci firme "Klper", u odnosu na 140.000 u avgustu.

Kombinacija ogromnih količina gasa koje pristižu u Evropu i neuobičajeno toplog vremena, koje smanjuje potražnju za LNG, navela je neke optimiste da pomisle da je kraj evropske energetske krize na vidiku. Plaćanjem kvota, kako navodi "Ekonomist", Evropa je ipak uspela da popuni svoja skladišta. Kao rezultat toga, cene gasa su pale na 32 dolara za milion britanskih termalnih jedinica, sa 100 dolara u avgustu. 

Ipak, upozorava "Ekonomist", Evropa je daleko od kraja energetske krize. Cene će porasti kada zahladni i kada se drugi kupci LNG-a, posebno u Aziji, počnu da se nadmeću za dragoceni teret. Rusija bi mogla dodatno da pojača pritisak. Opcije Moskve bi mogle da budu zaustavljanje svih isporuka gasa Evropi ili uništavanje infrastrukture. Takve mere – ili upotreba taktičkog nuklearnog oružja – pokrenule bi novi talas sankcija sa Zapada.

Magazin je u saradnji sa konsultantskom kućom "Ristad enerdži" napravio nekoliko scenarija energetske krize u Evropi i poručio: "Samozadovoljstvo je opasno. Stvari mogu postati veoma loše, veoma brzo."

Na Zapadu ništa novo

Prvi scenario, pod kojim se odnosi ne pogoršavaju, daleko je od prijatnog. Gasovod Severni tok ostaje zatvoren. Evropa prati planove za sprovođenje embarga na rusku sirovu naftu i zabranjuje lokalnim osiguravajućim kompanijama, koje imaju 90 odsto globalnog tržišta transporta, da pokrivaju brodove koji prevoze rusku naftu. Nezapadnim kupcima koji pristanu da plate ograničenu cenu za rusku naftu, koju su odredile Amerika i EU, biće dozvoljeno da kupuju evropsko osiguranje.

Za Evropu ovaj scenario izaziva krizu, ali ne i katastrofu. Smanjenje isporuke znači da će kontinent do kraja 2022. propustiti 84 milijarde kubnih metara (bcm) ruskog gasa, što čini 17 odsto njegove normalne godišnje potrošnje. Veći uvoz LNG-a je već zapušio deo ove rupe, manji deo popunjavaju veći tokovi iz Azerbejdžana i Norveške, a drugi bolni rezovi potrošnje. Čak i ako zima bude hladna, evropske zalihe će potrajati do leta 2023. godine, do kada bi uvoz LNG mogao da počne dalje da raste.

Prema ovom scenariju, vlade neće morati da racionalizuju upotrebu gasa. Evropa će to, međutim, morati skupo da plati. Visoke cene su već dovele do gašenja u industrijama koje su gladne energije, kao što su aluminijum i amonijak. Ako Severni tok ostane zatvoren tokom cele sledeće godine, evropski energetski deficit će se povećati, što će zahtevati još veće smanjenje potrošnje.

Istraživačka firma "Gavekal" procenjuje da pad potrošnje energije od jedan odsto u Nemačkoj ili Italiji smanjuje BDP za 0,5-1 procenata.

Teško je proceniti cenu ovog scenarija za Rusiju. Njihov izvoz u Evropu, koji je već smanjen za četiri petine, ne može se lako prodati na drugom mestu. Njen gasovod do Kine, jedina ozbiljna alternativa, previše je slab da bi mogao da podnese velike tokove. Međutim, cena za ono što je u mogućnosti da proda bila bi mnogo veća.

Ipak, Evropa plaća visoku cenu energetske krize. Uvoz ruske nafte morskim putem koštao ih je 90 milijardi dolara u 2021. U 2023. ena bibila 116 milijardi dolara.

Rezervoar poluprazan

Drugi scenario, nazvan "eskalacija" podrazumeva da Rusija baci još nekoliko "bombi". Prva bi bila zatvaranje gasovoda kroz Ukrajinu, jednog od dva kanala koja su ostala otvorena, čime bi Evropu lišila još 10-12 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Ovaj početni udar ne bi iznenadio trgovce, od kojih su mnogi već snizili ukrajinske količine gasa. Trgovci bi, međutim, bili zapanjeni ako bi Rusija tada prestala da isporučuje LNG Evropi – sledeći korak u ovom scenariju. Ove isporuke od 20 milijardi kubnih metara godišnje, što je ekvivalentno polovini ruskog godišnjeg izvoza LNG, do sada su i dalje pod radarom. Rusija ne bi htela da ih potpuno izgubi, makar samo zato što bi to izazvalo skok globalne cene, što bi naštetilo prijateljskim zemljama, kao što su Indija i Pakistan, koje se nadmeću sa Evropom za ovaj energent. Pretpostavka je da će Rusija ponuditi snabdevanje ovim zemljama po povoljnoj ceni.

U ovom scenariju, Zapad uzvraća tako što će svoju gornju granicu cene nafte dodatno smanjiti. Da bi se suprotstavila kontranapadu, Rusija ubeđuje OPEK i njene saveznike, grupu od 23 zemlje koja proizvodi 40 odsto svetske sirove nafte, da smanje svoju mesečnu proizvodnju za jedan milion barela dnevno, povrh smanjenja od dva miliona barela dnevno sprovedeno u oktobru.

Kina i Indija, koje su do sada usisale većinu ruskih viškova, verovatno mogu da samoosiguraju svoje brodove. Druge zemlje mogu da koriste "crnu" trgovinu, gde se ruska nafta — koja se prevozi tankerima sa isključenim transponderima, prenosi sa broda na brod na otvorenom moru ili meša sa drugom naftom kojoj se ne može ući u trag.

Iako bi ruski prihodi od gasa pretrpeli udarac, prihodi od nafte bi bili otporni. Procenjuje se da bi izvoz nafte ove zemlje opao i 2023. i 2024. godine za dva miliona barela dnevno, u poređenju sa 2021. godinom, što bi primoralo Moskvu da smanji proizvodnju za više od 1,5 miliona barela dnevno. Ruski prihodi od izvoza nafte ostaće izuzetno stabilni, a njihova vrednost dostignuće 170 milijardi dolara 2023. godine, pre nego što padnu na 150 milijardi dolara sledeće godine. Evropa bi se, u međuvremenu, suočila sa desetinama milijardi dolara dodatnih troškova.

Ekstremni model

"Ekonomistov" treći (ekstremni) scenario pretpostavlja da Rusija, koja se možda suočava sa katastrofalnim gubicima na bojnom polju, više ne brine o novcu ili održavanju veza sa saveznicimaa i odlučuje se za sveobuhvatni energetski rat. Počinje zatvaranjem Turskog toka, njihove preostale gasne veze sa Evropom. Gasovod uglavnom opslužuje zemlje naklonjene Rusiji, kao što su Mađarska i Turska. Ali ukidanjem Turskog toka Evropi će nedostajati još 15 milijardi kubnih metara godišnje.

Tada Rusija odlučuje da uništi evropsku infrastrukturu za uvoz gasa. Ova mogućnost, nekada nezamisliva, postala je prilično manje neverovatna nakon što su saboteri prošlog meseca bombardovali Severni tok, navodi "Ekonomist" i dodaje da njihov ekstremni scenario pretpostavlja da Rusija uspeva da zaustavi tokove kroz dva najveća norveška gasovoda, oduzimajući Evropi još 55 milijardi kubnih metara godišnje. Ovo bi bio pravi potez. Gasovodi su daleko od Rusije i zapadne zemlje bi to mogle smatrati napadom na NATO.

Ostavljajući po strani potencijalne vojne posledice, zapadne sile bi na to odgovorile "sekundarnim" sankcijama, preteći nezapadnim pojedincima ili firmama koje trguju ruskom naftom merama kao što je gubitak pristupa američkim dolarima. Ovo bi primoralo banke i osiguravače svuda da odbace ruske poslove, čineći embargo daleko efikasnijim.

Evropska solidarnost bi se skoro bila poljuljana, pogoršavajući bedu kontinenta. Nemačka bi u paničnom režimu mogla odlučiti da smanji izvoz električne energije u Francusku ili da zaustavi dotok gasa u Češku i Slovačku. Britanija, koja ima oskudna skladišta, ali velike potrebe za gasom, bila bi ranjiva.

Magazin "Ekonomist" upozorava da ovo gledanje u budućnost ima ograničenja jer je razmotrena samo energetska kriza, dok su dešavanja u Ukrajini ostavljena po strani. Mnogo toga, od vremenskih prilika do izdržljivosti bi mogle da preokrenu stanje stvari. Uz to, niko ne zna šta bi moglo da izazove prelazak sa jednog scenarija na drugi.

Što više ruskog goriva ne može da dođe na tržište, Evropa mora više da plati da bi ga zamenila — dok rastuće cene ograničavaju gubitke Kremlja. Tek kada cene nafte ne mogu da porastu bez uništavanja potražnje, Rusija će zaista patiti.