"Forin afers": Bajdenova strategija može da dovede do eskalacije sukoba u Ukrajini

Američki predsednik Džo Bajden rekao je da su Sjedinjene Američke Države posvećene pregovorima oko okončanja rata u Ukrajini. Međutim, njegova administracija je načinila malo, ako ih je uopšte i bilo, koraka da kreira diplomatski proces koji bi mogao da dovede do takvog ishoda, piše "Forin afers".

"Podstaknute uspesima Ukrajine na bojnom polju i užasnute ruskim zverstvima, čini se da su Sjedinjene Države posvećene nastavku dosadašnjeg pristupa pomoći Ukrajini da povrati što je moguće više teritorije bez izazivanja šireg rata", navodi američki list.

Dodaje se da mantra u Vašingtonu o podršci Kijevu "koliko god bude potrebno" zapravo isključuje, bar za sada, praktične korake ka diplomatskom rešenju konflikta, kao i da je takav stav pojačan odlukom 30 demokrata da povuku pismo u kom su pozvale Bajdenovu administraciju da nastavi direktne pregovore sa Moskvom.

Idealan i nemoguć ishod

"U stvari, SAD i njihovi partneri iz G7 već su predložili mirovno rešenje, ali to više liči na uslove za predaju Rusije: Kijev vraća svu svoju teritoriju, dobija reparacije od Moskve i potpisuje bezbednosne sporazume sa zapadnim zemljama", piše u analizi američkog pristupa ukrajinskom sukobu i ističe se da bi takav ishod bio "idealan", ali da je, ujedno, i nemoguć.

Stav Sjedinjenih Država da je apsolutna pobeda Ukrajine jedino što žele, bez napora za pokretanjem diplomatskih pregovora, može da dovede ili do opasne eskalacije ili do produžavanja sukoba na neodređeno vreme.

"Bilo bi preuranjeno insistirati na bilo kakvom dogovoru ili čak direktnim pregovorima, ali postavljanjem temelja za pregovore, Sjedinjene Države, zajedno sa svojim ukrajinskim partnerima i saveznicima, mogle bi da minimizuju rizik od ovih opasnih ishoda i pomognu da se zacrta put ka okončanju rata", navodi list.

SAD i njihovi saveznici iz G7 poručili su da će nastaviti da šalju "finansijsku, humanitarnu, vojnu, diplomatsku i pravnu pomoć" Ukrajini, kao i da Kijev ima pravo na povratak potpune kontrole nad svim teritorijama koje su međunarodno priznate kao sastavni deo Ukrajine.

"Sve je to moralno i pravno opravdano i možda bi bilo moguće, zahvaljujući zapanjujuće slabim rezultatima Rusije u ratu. Međutim, postoji dobri razlozi za sumnju da Ukrajina i njene zapadne pristalice mogu da nateraju rusku vojsku da se odrekne svih teritorija koje trenutno drži, a zatim da ubede Moskvu da se pridržava mirovnih uslova pobednika", upozorava se u tekstu lista specijalizovanog za međunarodne odnose i američku spoljnu politiku.

Čini se da Vašington i njegovi partneri smatraju da će Moskva prihvatiti gubitak svih teritorija bez izazivanja šireg rata ili upotrebe oružja za masovno uništenje. Moguće je da ruski predsednik Vladimir Putin blefira kada preti upotrebom nuklearnog oružja, ali on se bori za teritoriju koju Rusija smatra svojom. Ulozi su, stoga, mnogo veći nego kada je Ričard Nikson pretio Severnom Vijetnamu upotrebom nuklearnog oružja, smatraju autori teksta.

"Čak i ako ne bude došlo do nuklearnog napada, rizik od direktnog sukoba NATO-a i Rusije ostaće visok i mogao bi da se povećava dok traje rat", piše "Forin afers" i napominje da Ukrajina možda neće moći da održi dosadašnji tempo.

Izazovi regrutovanja

"Nedovoljan broj trupa je možda najveća slabost ruske vojske zbog čega nije u stanju da brani liniju fronta. Veće ruske borbene snage mogle bi da primoraju Ukrajinu da pojača sopstvene napore za mobilizaciju, iako se suočila sa izazovima sa regrutovanjem tokom poslednjeg talasa regrutacije".

U tekstu se navodi da Rusija ne bi pristala da preda sve teritorije čak i kada bi bila primorana na tako nešto, što znači da bi, uz vojnu pobedu, za Kijev bila neophodna promena režima u Moskvi kako bi izbegao da živi "pod konstantnom pretnjom od invazije". Međutim, i pored poziva iz Kijeva da Vašington i njegovi saveznici podrže odlazak Putina sa vlasti, Bajdenova administracija je odbila da zvanično prihvati takvu politiku.

Jedan od razloga je i taj što bi promena režima mogla da dovede do eskalacije sukoba, a dugotrajni rat bi mogao da koristi Vašingtonu samo u meri u kojoj bi oslabio Moskvu. Ipak, rat koji se odugovlači imao bi i značajne negativne posledice po SAD. 

"Rat bi nastavio da troši vojne i finansijske resurse, kao i vreme i energiju kreatora američke politike, umanjujući sposobnost Vašingtona da da prioritet dugoročnoj strateškoj konkurenciji sa Kinom. Dugotrajni sukob bi verovatno takođe održao duboko zamrzavanje u američko-ruskim odnosima, potencijalno ugrozivši saradnju između Vašingtona i Moskve po pitanjima od globalnog značaja, kao što je kontrola naoružanja".

Otvorene linije komunikacije

Produženi rat bi poremetio i svetsku ekonomiju, a najžešće bi bili pogođeni SAD i njihovi partneri u Evropi, najviše zbog cena energenata koje bi nastavile da rastu. 

"To ne znači da bi Vašington trebalo danas da zatraži direktne pregovore, zato što strane još nisu spremne za to. Ali SAD mogu da urade više na stvaranju uslova za eventualne pregovore", primera radi, Sjedinjene Države bi mogle da istaknu da ispregovarano rešenje ne bi predstavljalo kapitulaciju, navode autoru analize.

I konačno, Bajdenova administracija bi trebalo da razmisli o tome da sve linije komunikacije sa Moskvom ostanu otvorene, od predsednika pa naniže, kako bi se signalizrala otvorenost za eventualni prekid rata, zaključuje "Forin afers".