Turska između Istoka i Zapada: Zašto je Erdogan odobrio pristupanje Švedske NATO-u?

"Turska liči na dvoglavu aždaju – ima jedno telo ali dve glave. Jedna glava je u NATO-u, druga je okrenuta ka Rusiji i BRIKS-u, a telo je jedna Turska koja traje skoro hiljadu godina", izjavio je diplomata, nekadašnji ministar i ambasador u Turskoj Vladislav Jovanović za RT Balkan. 

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je odobrio članstvo Švedske u NATO-u, saopštio je generalni sekretar tog saveza Jens Stoltenberg u ponedeljak uveče.

"Drago mi je da to objavim nakon sastanka na kojima sam bio domaćin između turskog predsednika Erdogana i švedskog premijera Ulfa Kristersona. Predsednik Erdogan se složio da što pre prosledi protokol o pristupanju Švedske Velikoj narodnoj skupštini Turske i obezbedi ratifikaciju. Ovo je istorijski korak koji sve NATO saveznike čini jačim i sigurnijim", napisao je Stoltenberg na Tviteru.

Stoltenbergova izjava dočekana je sa dozom iznenađenja, pošto su čak i neki od najvatrenijih zagovornika širenja NATO-a na Zapadu poslednjih meseci počeli da govore da Švedska neće uspeti da dobije zeleno svetlo za članstvo u tom savezu do početka samita u Vilnjusu.

Erdogan je, ipak, ponovo iznenadio svetsku javnost i, naizgled naprasno odlučio da u NATO primi državu koju je do skoro kritikovao da štiti teroriste i vređa islam zato što dozvoljava paljenje Kurana. Erdoganovu odluku su pozdravili pojedini zapadni zvaničnici, uključujući i američkog predsednika Džozefa Bajdena.

Poruke iz Moskve bile su nešto drugačije. "Turska je članica NATO-a, oni ispunjavaju svoje obaveze i mi to razumemo. Naš odnos je druga priča, postoje neslaganja, ali i mesta gde nam se interesi poklapaju", rekao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov, ipak dodajući da "Ankara ne treba da nosi ružičaste naočare, jer niko od Evropljana ne želi da vidi Tursku u Evropi".

Turska – dvoglava aždaja koja gleda i na Istok i na Zapad

Turska zbog svoje specifične istorije i geografske pozicije liči na "dvoglavu aždaju", koja u isto vreme gleda i na Zapad i na Istok, smatra nekadašnji ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Vladislav Jovanović.

"Turska se nalazi na osetljivom mestu, izložena raznim mogućnostima, ali i opasnostima. Pošto je ojačala, ona je počela da se ponaša kao regionalna sila, zbog čega joj je potrebno da stekne veću samostalnost u odnosu na NATO, koji traži potpunu odanost Americi kao najjačoj zemlji u tom savezu", kaže on za RT Balkan.

Od kada je Redžep Tajip Erdogan došao na čelo Turske pre dvadeset godina, ona je postala daleko aktivnija i spremnija da vodi spoljnu politiku koja je vođena turskim, a ne nužno zapadnim interesima, koji mogu, ali ne moraju uvek biti komplementarni. Takva politika nije bila bez grešaka – pokušaji Turske da sruši sirijskog predsednika Bašara el-Asada i podrška vladi Muslimanske braće u Egiptu nakon Arapskog proleća završili su se krajnje neuspešno.

Ipak, kasniji direktni i indirektni angažmani Turske u Siriji, Libiji, Iraku i u sukobu oko Nagorno-Karabaha ojačali su percepciju Turske kao samostalnog aktera, dok je odluka Ankare iz 2017. godine da kupi ruski PVO sistem S-400 izazvala je pravu buru na Zapadu, zbog čega je izbačena iz programa razvoja aviona F-35.

"Turska ima nove mogućnosti, ali i nove dileme. Ipak, ona je pokazala da ume da se sa tim nosi i povećava svoj značaj i prestiž kao regionalne sile. Zbog toga je njen odnos sa NATO-om u kontekstu prijema Švedske poseban. S jedne strane, ona želi da sačuva tu nogu u NATO-u, jer je osmanska Turska težila da postane deo Zapada, što je uspela tek kada je postala članica NATO-a", naglašava Vladislav Jovanović.

Ipak, on smatra da istočna dimenzija turske spoljne politike jača, a te promene su primorale Brisel i Vašington da u određenoj meri koriguju odnos prema Ankari i prihvate je kao "specijalnu članicu" NATO-a kojoj se priznaje posedovanje specijalnih interesa.

"Sada se otvaraju nove mogućnosti na Istoku, pa im taj NATO kontekst malo smeta i sužava mogućnosti. Alijansa je prihvatila da ona ima neku vrstu posebnog tretmana, da može da bude samostalni činilac. Turska se kao takva pojavljuje u sporu Ukrajine i Rusije i, nešto pristrasnije, Jermenije i Azerbejdžana. Na Bliskom istoku nije imala toliko uspeha, ali se u poslednje vreme sve više okreće i tom prostoru", objašnjava sagovornik RT Balkan.

Turska kao posrednik i mirotvorac

Turska i njen predsednik često u su pominjani kao potencijalni posrednici u hipotetičkom dijalogu između Rusije i Ukrajine, kojim bi bio okončan sukob te dve države, pošto je Erdogan jedan od retkih svetskih zvaničnika koji je nakon početka Specijalne vojne operacije nastavio da održava komunikaciju sa predsednicima obe zavađene strane, Vladimirom Putinom i Vladimirom Zelenskim. Turska je svoju posredničku sposobnost već pokazala pri postizanju Sporazuma o izvozu žita crnomorskom rutom.

Ipak, Vladislav Jovanović nije ubeđen da bi Turska i Erdogan bili najbolja opcija za posredovanje u pregovorima, zato što Ankara aktivno učestvuje u naoružavanju Kijeva.

"Turska nije najbolje pozicionirana za postizanje mira u Ukrajini, iako tako deluje na prvi pogled. Kina je u boljoj poziciji za tako nešto, pošto ima najveću političku težinu, koliko god to trenutno ne odgovaralo Amerikancima. Turska je jedna od kandidata, ali je ograničena time što je direktno uključena u slanje naoružanja Ukrajini, što je Rusiji pokazatelj da ona ne može da bude toliko pouzdan partner", smatra naš sagovornik.

"Njena uloga jeste i biće značajna i kada je u pitanju izvoz žita preko Crnog mora. Tu nema neke ljubavi i previše međusobnog poverenja, ali je ta igra interesantna i može doneti plodove i jednima i drugima", dodaje on.

Da li su avioni F-16 ključ za ulazak Švedske u NATO?

Neposredno nakon što je Stoltenberg objavio da je Erdogan dao zeleno svetlo za članstvo Švedske u NATO-u, u javnosti su se pojavili navodi da su Sjedinjene Američke Države spremne da Turskoj isporuče avione F-16. Time bi konačno bila stavljena tačka na višegodišnju sagu o kupovini američkih aviona, koje Ankara već godinama neuspešno pokušava da nabavi.

Predsednik Džozef Bajden "nije stavio nikakve uslove na isporuku … i on planira da započne diskusije na tu temu sa Kongresom", rekao je američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan. Bajden i Erdogan su razgovarali neposredno pre nego što će se obojica zaputiti u Vilnjus.

Tajming ove dve objave ostavlja malo sumnje da one na neki način nisu povezane. Zvaničnici Bajdenove administracije pazili su da ne sugerišu bilo kakvu eksplicitnu vezu između borbenih aviona i kandidature Švedske za članstvo. Ali odluka Ankare da odustane od protivljenja švedskom članstvu šalje snažnu poruku američkom Kongresu, koji mora da odobri slanje F-16, piše "Fajnenšel tajms".

Slične stavove ima i kolumnistkinja "Vašington posta" Asli Ajdintašbaš, koja je tvrdi da je iz svojih izvora saznala da Bela kuća preko vikenda napravila napredak u razgovorima sa vodećim kongresmenima, pre svega sa predsednikom Odbora za spoljne poslove Senata Bobom Menendezom, kako bi se ubrzao proces isporuke aviona F-16 Turskoj.

Avioni F-16 nisu direktno povezani sa članstvom Švedske, nego sa nekim većim ulogom, smatra Vladislav Jovanović.

"Amerika avione F-16 ne povezuje sa Švedskom, to je za njih mali ulog, već za obuzdavanje Turske koja se previše razigrava kao regionalna sila. SAD žele da je primire u njenim odnosima sa Grčkom i, do nedavno, Izraelom, sa kojim su normalizovani odnosi", naglašava on.

"Turska želi da ostane u NATO-u, ali ne kao podređeni, već kao specijalni član. Amerika je to morala da prihvati, koliko god nevoljno, zato što im je Turska izuzetno značajan saveznik. Amerikanci se nadaju da će se, u nekom trenutku nakon promene vlasti  Turska 'primiriti' i postati više da liči na ostale članice NATO-a", zaključuje on.