Svet
Ko je kriv: Ruska "duša", ili Putin? Zašto Ukrajinci ne vole Ruse čak i kad su autošovinisti?
Čak ni zajednički neprijatelj, Vladimir Putin, ne može da ujedini Kijev sa prozapadnim ruskim opozicionarima
Ne postoji dobar Rus, uvereni su Ukrajinci, koji "pogrešan" DNK ne mogu da oproste čak ni ruskim autošovinistima, ili kako ih "Politiko" romantično opisuje, "disidentima". Bez obzira što i jedni i drugi mrze Putina - čak je i to nedovoljno da bi se međusobno "zavoleli".
Jer, nasuprot mitu da je Putin kriv za sve, neki Ukrajinci, kako ovaj list ističe, veruju da ruski predsednik nije koren problema i da se njegovim zbacivanjem s vlasti ništa neće rešiti.
"Problem je ruski način razmišljanja — ruska 'duša', i njena imperijalistička sklonost", ističe "Politiko".
To svedoči i Amerikanka ukrajinskog porekla Alina Poljakova, šefica Centra za analizu evropske politike, a koja se, u želji da osnuje stipendiju za ukrajinske lidere civilnog društva, i ruske disidente, suočila s pobunom Ukrajinaca koji su se pitali zašto bi bilo koja pozicija pripala Rusima - čak i Rusima koji se protive vladavini Vladimira Putina.
"Bilo je veoma kontroverzno, jer neki Ukrajinci još imaju stav da ne postoji dobar Rus", kaže Poljakova.
"Politiko" konstatuje da Ukrajinci u ruske disidente sumnjaju, iako oni koji se protive režimu u Kremlju, kako kažu sagovornici ovog medija, pokušavaju da se predstave kao žrtve.
"Ruski disidenti jednostavno ne čine dovoljno da podrže Ukrajince. Ne postoji široka ruska disidentska kampanja koja bi pomogla Ukrajini da dobije članstvo u NATO-u ili izvuče sredstva iz zaplenjene ruske imovine", žali se ukrajinska aktivistkinja za borbu protiv korupcije Darija Kalenjuk.
No, mržnja prema Rusima ide toliko daleko da je teško prihvatiti da je njen uzrok nedovoljna borba ruskih disidenata za "ukrajinsku stvar".
Beleže se, tako, potpuno bizarne situacije – da na primer, grupa "za slobodu govora" otkazuje panel sa ruskim piscima, zbog prigovora ukrajinskih autora. Ukrajinci prevrću oči čak i nad "Oskarom" za ovenčani film o Putinovom opozicionaru Alekseju Navaljnom, a ne mogu da prebole ni što je Nobelova nagrada za mir otišla i aktivistima civilnog društva iz Rusije i Belorusije.
Zbog otpora prema svemu što ikako podseća na Rusiju, čak je i autorka bestselera "Jedi, moli, voli" Elizabet Gilbert objavila da odlaže objavljivanje romana, pošto se ukrajinskoj publici nije svidelo što je radnja filma smeštena u Sibir 20. veka.
Smetaju ruski sportisti, sankcionišu se ruske mačke koje bi učestvovale na međunarodnim takmičenjima, progone se i hapse monasi, a heroinom leta proglašava se ajkula koja je ubila Rusa u Hurgadi. Vlasti u Kijevu tako su nedavno primile i peticiju u kojoj nekoliko hiljada Ukrajinaca traži da morskoj zveri "u znak sećanja" bude podignut spomenik.
Ranije proklamovana borba za "oslobođenje" od "ruske invazije", sve otvorenije je - borba za istrebljenje bivših sunarodnika. Ukrajinski vojni zvaničnici sada jasno i glasno priznaju da je cilj njihovog rata, ne samo da svrgnu Putina, već da jednostavno, pobiju što više Rusa.
Da Rus Zapadu ne valja čak ni kad je mrtav, pokazuje i sveopšta histerija protiv ruskih kompozitora ili književnika, pa čak, i primer Kijevsko-pečerske lavre, i svetitelja čije bi mošti Kijev prognao na Zapad.
Džaba što i Ukrajinci i Rusi imaju rođake u susednoj, sada "neprijateljskoj" zemlji. Kijev je decenijama pružao utočište prozapadnim Rusima, ali ukrajinski aktivisti kažu da pripadnici, njima nekad bratskog naroda "zbog propagande Kremlja imaju iskrivljene stavove o ratu u Ukrajini".
"Ali, mnogi Ukrajinci su se umorili od takvih izgovora za Ruse. Iako Putin možda izdaje naređenja, ruski građani su ti koji bacaju bombe na svoje gradove i čine zverstva nad decom", potpaljuje "Politiko" ruske mrzitelje.
Medij nam saopštava i da ova osećanja "besa i traume" nisu rezervisana samo za ukrajinske funkcionere i aktiviste, već i da ih ima i kod običnog naroda.
Ankete sprovedene od početka specijalne vojne operacije tako pokazuju da su Ukrajinci sada upečatljivo jedinstveni – velika većina njih otvoreno priznaje da ne voli Rusiju.
Rusi su, za ukrajinski ukus, nekako uvek bili previše glasni - čuli su se u UN, u akademskim krugovima…a Ukrajini je nekako pažnja uvek izmicala. Zato je sad važno obaviti "dekolonizaciju" od ruskog uticaja - makar bojkotujući ruske kompozitore, ili naprasno "zaboravljajući ruski jezik"…
Da je ovakva demonizacija Rusa "pogubna za budući mir Evrope", upozorili su Anatol Liven i Džordž Bibi iz Kvinsi instituta za odgovornu državnost, koji se zalaže za vojno uzdržaniju spoljnu politiku SAD.
I to ne zbog toga što je demonizacija jednog naroda jednostavno opasna, i umnogome podseća na Hitlerovu ideju o "višim" i "nižim" rasama – već jednostavno zato što koristi Putinu.
"Dok ljudi koji izražavaju takva osećanja prema Rusiji tvrde da se suprotstavljaju Putinovom režimu, njihova dela zapravo pružaju bolju domaću propagandu za Putina od one koju je on sam ikada mogao da smisli", napisali su njih dvojica o divljanju rusofobije.
Drugima čak ni to nije opravdanje da prestanu da mrze, pa tako oni tvrde da Putinov režim dugo priča o rusofobiji "nastavljajući sa invazijama i drugim podlim aktivnostima".
"Ovde je teret na Rusima, jer su oni ti koji su izazvali ovaj rat", rekao je Dejvid Kramer, bivši zvaničnik Stejt departmenta uključen u Fondaciju Slobodna Rusija.
Sličnu demonizaciju, preživeli su i Srbi dugo nakon devedesetih godina, pa čak i danas, dok Haški tribunal, poslednje svoje trzaje koristi da zada još jedan udarac omraženom balkanskom narodu.
Da su Srbi nekad, u vreme jugoslovenskih ratova prolazili kroz istu torturu, i doživljavali isto "kenselovanje" ili bojkot, kao i Rusi danas, svedočio je svojevremeno, naizgled nesvestan onoga što govori, srpski reditelj Goran Marković.
"Sećam se, negde 1993, u vreme ratova i sankcija, iz Monpeljea mi je stigao poziv da budem član žirija tamošnjeg filmskog festivala. Putovalo se teško – kombijem do Budimpešte, pa dalje avionom… Stigavši u Monpelje, čuo sam da su se ispred hotela u kome sam odseo okupili ljudi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine kako bi demonstrirali protiv mene. Da. Hrvati i Bošnjaci su demonstrirali protiv Srbina; to su doživeli na taj način. Osećao sam se bedno; skoro da sam se spakovao i otišao", žalio se tada srpski kulturni radnik.
On je, međutim, napravio prvi korak prema mrziteljima srpskog naroda i izašao da sa njima porazgovara. Na kraju se, kako se ispovedio, sažalio i na njih i na "sve zajedno", pa s nekadašnjim sunarodnicima, a tada ljutim neprijateljima, ipak završio u kafani "uz piće i bratimljenje".
Da je neprijateljstvo koje Ukrajinci osećaju prema Rusima, možda čak i gore od onog kojim su nekadašnji bratski narodi počastili Srbe, nedavno je istakao hrvatski predsednik Zoran Milanović.
Činjenica je, kako je naveo, da Ukrajinci patološki mrze Ruse, isto tako kao što je činjenica da "Hrvati nisu toliko mrzeli Srbe", koliko, "ovi tamo mrze Ruse".
I da li će Rusi nekad, posle sve demonizacije koju prolaze od jučerašnje braće, moći da se sa njima, po receptu Gorana Markovića, izmire i ponovo bratime oko flaše votke?
Dok napadi na sve što je rusko traju - to teško da će biti moguće, ali, kako Poljakova kaže, inicijative za pomirenje se ipak moraju desiti "jer su ove zemlje pre svega povezane geografijom, i od toga nema spasa".
