Brojni analitičari na Zapadu predviđali su brzi krah ruske odbrane pred naletom ukrajinskih vojnika, obučavanih u zapadnim vojnim kampovima, po NATO standardima i naoružanih savremenim zapadnim oružjem, ali to se nije dogodilo, piše hrvatski geopolitičar Zoran Meter za sajt "Geopolitika njuz".
Za frontu je novo oružje sa Zapada već odavno zamenilo staro sovjetsko, kojim je ukrajinska vojska raspolagala pre početka konflikta u Ukrajini, primećuje Meter.
Zapravo, posle više od mesec dana od početka ukrajinske ofanzive 4. juna, jasno je da je dugo najavljivani ukrajinski blickrig više nade polagao u strah i paniku koje će navodno posejati među ruskim vojnicima, nego na motivisanost svojih vojnika. Međutim, strah kod Rusa nije primetan, ili je on na nivou koji omogućava "normalno" ratovanje.
Dodatni podstrek ruskim borcima predstavljalo je rusko osvajanje Artjomovka (Bahmuta), kao i njegovo zadržavanje nakon povlačenja "Vagnera" i predaje grada regularnim ruskim snagama.
Meter podseća da je ukrajinska kontraofanziva, sa ciljem oslobađanja Artjomovska, pokrenuta još 10. maja i da ona nije vezana za pomenutu veliku "kontraofanziva", koja je počela otprilike mesec dana kasnije. Uprkos ogromnim naporima, primećuje Meter, ukrajinska vojska nije uspela da oslobodi nijedno jedino naselje na severnim i južnim bokovima Artjomovska.
Fijasko ukrajinske "protivofanzive"
Sada, posle više od mesec dana, manje-više svima je jasno da je "prva faza" ukrajinske "kontraofanzive" bila neuspešna, bez napredovanja na frontu i uz nepredviđeno velike gubitke sa ukrajinske strane u živoj sili i tehnici, o čemu već sasvim otvoreno pišu i američki mediji.
Nikakve "faze" kontraofanzive, uostalom, i ne postoje. Svim profesionalnim vojnicima i vojnim analitičarima jasno je da su za uspeh bilo koje ofanzive ključni prvi dani, a neretko i sati. Ako se to ne dogodi, preti joj da se pretvori u pozicione borbe, što se upravo i događa.
Kijev je, tvrdi se na Zapadu, sada pokrenuo novu taktiku i više ne upotrebljava tešku tehniku i oklopna sredstva za probijanje ruskih linija odbrane, budući da je u takvim pokušajima pretrpeo velike gubitke, već koristi serije taktičkih akcija pešadije, sa manjim brojem vojnika angažovanih na različitim delovima fronta, kako bi eventualno pronašao slabe tačke u ruskoj odbrani.
Takve je akcije, međutim, kako primećuje Meter, teško smatrati klasičnom ofanzivom.
Planirana protivofanziva je trebalo da omogući ukrajinskoj vojsci da ostvari željene ciljeve vojne i političke prirode, a to su izbijanje na Azovsko more i presecanje ruskih snaga na dva dela, sa mogućim "skokom" do samog Krima, pa čak i do ruskog grada Krasnodara, o čemu su otvoreno govorili pojedini kijevski zvaničnici pre ofanzive.
Politički ciljevi uvek su neposredno vezani za vojne, od kojih u potpunosti zavise. Aktivna diplomatija počinje onog trenutka kada vojska kaže svoju završnu reč i kada završe borbena dejstva.
Drugim rečima, uvek se sve rešava na bojnom polju, a diplomatija daje samo konačnu reč, koja formalno-pravno "cementira" dostignuća ostvarena u ratu.
Stvari po Kijev ne izgledaju dobro
Ukrajina je sve dalje od ostvarivanja svoji ciljeva, uključujući "oslobađanje teritorija."
Da stvari po Kijev ne izgledaju dobro, svedoče i reči predsednika Zelenskog iz prošlonedeljnog intervjua za Si-En-En. Zelenski je tada rekao da ga niko na Zapadu nije slušao i da je on već ranije tražio više oružja i brže pokretanje ofanzive, kako bi se izbeglo jačanje ruske obrane i miniranje velikog prostora oko obrambenih linija.
Ove reči jasno potvrđuju dve stvari: neuspeh "prve faze" ukrajinske kontraofanzive i početak "potrage za krivcem" za neuspeh, kojeg Zelenski ne vidi u sebi, već u Zapadu koji ga nije poslušao. Naravno, on to ne kaže tako, već i dalje ponizno iskazuje zahvalnost prema Zapadu, ali je kontekst njegovih reči više nego jasan.
"Krajnje mršavi vojni rezultati protuofenzive", ako o nekim rezultatima uopšte i može da se govori, "stvorili su i neočekivanu nelagodu za Zapad uoči summita NATO saveza 11. i 12. jula u Vilnjusu."
Pokretanje ukrajinske ofanzive je forsirano sa jednim očiglednim ciljem: da Kijev postigne vojne uspehe, kako bi upravo na ovom samitu mogla da se pohvali dosadašnja NATO strategija sveobuhvatne pomoći Kijevu i da se opravdaju isporuke oružja i novca za održavanje Ukrajine u životu.
Štaviše, uoči samita kijevske vlasti su zaoštrile retoriku, upućujući zahteve za pridruživanje Ukrajine NATO savezu. Potom su reterirale, tražeći garancije da će se prijem Ukrajine dogoditi posle rata. Zelenski je izjavio i da će odbijanje Ukrajine dovesti do rezignacije ukrajinskih građana i demotivisanosti oružanih snaga.
Ukrajinski predsednik je čak zapretio da neće doći u Vilnjus ukoliko Kijevu ne budu date konkretne garancije o "pridruživanju Alijansi u razumnom roku." Odgovor koji je dobio od Zapada glasio je: "Članstvo da, ali samo posle rata."
Šta će desiti sa Ukrajinom nakon rata predstavlja ključno pitanje, na koje niko na Zapadu i ne pokušava da pruži odgovor, kao da je to već svršena stvar. Kako zaključuje Meter, u stvarnosti Ukrajina je sve dalja od toga.