Zelena agenda sve više zvuči kao nedeljna misa, a cela ideja postaje sve sličnija sistemu verovanja koji ne podnosi neslaganje, propoveda "vrelu budućnost" i veliča asketski način života, piše "Telegraf".
Državni sekretar Majkl Gouv opisao je užurbane planove za dostizanje nulte emisije gasova staklene bašte kao "krstaški rat". Komentarišući nove odredbe prema kojima stanodavci moraju da usklade svoje nekretnine sa zelenom agendom (toplotne pumpe, izolacija itd) ili će im biti zabranjeno iznajmljivanje, Gouv je ocenio da vlada traži previše stvari u kratkom roku.
Nijedna religija nije toliko zahtevna kao religija zelenih. Inspirisan grupama poput "Pobune protiv izumiranja", list "Gardijan" je objavio da više neće da koristi termin "promena" kada govori o klimi, već termin "kriza". Oni su objasnili da "kriza" podrazumeva moralni aspekt, a "ljude treba podsećati da klimatska kriza više nije problem budućnosti".
Ne samo da zaštita životne sredine diktira način na koji govorimo o klimi, nego su zeleni aktivisti uspeli da kontrolišu narativ o svojim kritičarima. "Negator klimatskih promena" sada obuhvata sve, od ravnozemljaša do protivnika proširenja londonske zone ultra niske emisije gasova.
Sve najbolje religije su preživele odbacujući nevernike kao jeretike – osim što pakao u kojem će goreti oni koji poriču klimatske promene postoji upravo ovde na zemlji, ako ne prestanu da kupuju plastiku za jednokratnu upotrebu.
Čak je i ikonografija ista. Slično kao i leci koje izdaju Jehovini svedoci, apokaliptični posteri pokreta "Džast stop oil" takođe su ukrašeni mrtvačkim lobanjama. Od sledbenika se traži da se odreknu materijalnog, odbace "grehe grejanja i vožnje" i da provedu pokajnički život u vegetarijanskoj bedi.
Možda je jedina razlika između religioznog žara iz prošlosti i trenutne klimatske ludosti u tome što su mladi ljudi potpuno oduševljeni novim konformizmom.
"Dok smo se u katoličkoj školi smejuljili iza ruku skupljenih u molitvu, neslaganje među mladima kada se radi o zelenim pitanjima je malo zabrinjavajuće. Brinuti o klimatskim promenama je postalo skoro isto što i biti fina osoba – toliko je zaštita životne sredine prihvaćena u školama, da su nastavnici dozvoljavali deci da izostaju sa nastave u ime 'klimatskih štrajkova'", navodi autor.
Zbog toga što se prema diskusiji o klimatskim promenama odnosimo kao prema dogmi, ućutkana je svaka razumna i racionalna debata o ključnom izazovu za čovečanstvo. Uprkos tome što nam se govori da, kao i u slučaju pandemije, klimatska politika sledi nauku, mi pitanjima životne sredine ne pristupamo naučno - jer bi to značilo zdravu dozu skepticizma.
Ali takođe moramo da priznamo da zaštita životne sredine nije moralno, već duboko političko pitanje. Razgovor o klimatskim promenama sada se svodi na ekološku štednju, a građanima je rečeno da moraju da prihvate niži kvalitet života u ime planete. Možda je zbog toga toliko mnogo današnjih zelenih poreklom iz srednje klase. Oni ne razmišljaju o posledicama zabrane automobila ili kotlova ili bušenja nafte, jer nikada nisu morali da paze na bankovne račune, da se premišljaju da li da idu u kupovinu ili da se bore kako bi imali para za ogrev.
Ovo "oboženje" životne sredine neće rešiti naše probleme – majka zemlja nije božanstvo kome možemo da se molimo za odgovore. Budućnost planete i čovečanstva može da bude odlučena samo razumnom, racionalnom debatom o trenutnim izazovima. Možda je došlo vreme za još jednu reformaciju – luteransku deklaraciju slobodne misli.
"Evo ja vozim, toliko mogu", poručuje autor.