Iran srušio i poslednje američke ambicije u Iraku

Od kada je zvanično okončana američka "borbena misija" u Iraku, SAD su tražile načina da ponovo obezbede pristup velikim, ali još relativno neiskorišćenim naftnim i gasnim rezervama ove zemlje, piše ekonomski analitičar Sajmon Votkins za sajt "Oilprajs".

Irak to savršeno dobro zna i od tada pokušava da dobija novac iz SAD, ali pri tom nema nameru da dozvoli Amerikancima da se vrate. Mnogi analitičari vezuju iračko odbijanje SAD za invaziju na Irak 2003. godine. SAD su produžile vojno prisustvo sve do 2011. godine. Ipak, ni to nije pomoglo SAD da ostvare svoje ambicije u Iraku.

Američke igre oko Iraka ponovo su viđene prošle nedelje. Međutim, kao kod Šekspira, s obe strane izrečene su teške pretnje, "pune zvuka i besa, koje ne znače ništa."

Igra je već gotova. SAD su izgubile, tvrdi Votkins.

Bagdadski balet

Protekle nedelje bilo je nekoliko izjava iz SAD i Iraka u vezi sa idejom Bagdada da Iranu za struju plaća sopstvenim zalihama nafte.

Ovo više boli Vašington nego da je dobio udarac bejzbol palicom u međunožje, jer SAD godinama daju Iraku desetine milijardi dolara pod jednim, posebnim uslovom: da ova zemlja najzad prekine uvoz gasa i struje iz Irana.

Za SAD, prestanak oslanjanja Iraka na Iran, koji pokriva oko 40 procenata njegovih potreba za strujom, predstavljao bi priliku da se američke kompanije vrate u Irak i započnu novo poglavlje u istoriji ove dve zemlje.

Da bi podstakle Irak, SAD su mu odobrile izuzeće: Irak je mogao da nastavi da uvozi gas i struju iz Irana, kako bi na kraju sasvim prekinuo zavisnost od svog suseda.

Uz to su išle ogromne finansijske injekcije za Irak. Tokom poseta Vašingtonu, do kojih je dolazilo svake godine, obično u avgustu ili septembru, irački premijer je tražio novac za spasavanje budžeta Iraka. Glavni razlog zašto je iračkom budžetu potrebno "spasavanje" je neviđena korupcija, koja leži u samom srcu administracije naftnog sektora.

Inače, ovaj ofanzivni manevar iz iračkog repertoara dugo godina je predstavljao redovnu pojavu u Vašingtonu. U Americi su ga, kako je jedan visoki zvaničnik SAD svojevremeno rekao za sajt "Oilprajs", nazivali "bagdadskim baletom".

Najnovija lukavstva Bagdada

Irački premijer Mustafa el Kadimi je toliko dobro otplesao ovaj već uobičajeni ples sa SAD, da mu je u maju 2020. Vašington dao više novca i do sada najduži rok za prekid poslovanja sa Iranom, od čak 120 dana, uz standardni uslov: da jednog dana konačno prekine sa tim poslom.

Međutim, čim je novac prebačen u Bagdad, a Kadimi se bezbedno vratio na svoju teritoriju, Irak je potpisao dvogodišnji ugovor sa Iranom o nastavku uvoza gasa i struje. SAD su odgovorile proglašavanjem novih sankcija za ukupno 20 entiteta sa sedištem u Iranu i Iraku. Vašington je potom optužio Irak da ovaj novac preusmerava ka Iranskoj revolucionarnoj gardi, što je bilo tačno.

Vašington je optužio Irak i da krijumčari iransku naftu kroz iračku luku Um Kasr i da "pere" novac preko lažnih kompanija iz Iraka.

Vašington je saopštio da je izuzetno zabrinut zato što Irak služi kao kanal za snabdevanje iranskom naftom i gasom, kako bi se probio na glavna svetska izvozna tržišta. I to je, takođe, tačno.

Imajući u vidu komentare sadašnjeg iračkog premijera Muhameda el Sudanija, može se pretpostaviti da Bagdad to dobro zna. Ovo su samo najnovija lukavstva Bagdada, tvrdi Votkins, koja omogućavaju nastavak iračkih plaćanja putem regularnog iranskog bankarskog sistema, kao i isplatu nekoliko novih milijardi dolara od strane SAD.

U igri oko iračke nafte je i Kina

Konkretno, očigledno bez ikakve ironije, Sudani je rekao da Irak nema drugog izbora nego da plaća za uvoz iranskog gasa i struje iračkom naftom, jer su američke sankcije Iranu otežale plaćanje tradicionalnim bankarskim rutama. Premijer je dodao da je iranska struja neophodna Iraku zbog učestalih prekida u snabdevanju.

Sudani je uputio dve prikrivene pretnje SAD. Prva je da bi dugoročni izgledi za proizvodnju nafte mogli da budu ozbiljno narušeni. Da bi ispunio uslove sporazuma, Irak bi morao da ubrza proizvodnju najvećih naftnih polja na jugu, što bi dovelo do oštećenja postrojenja.

Pretnja za SAD od ovoga je dvostruka. Prvo, to znači da bi, ukoliko se SAD vrate u Irak, mnoga od iračkih najvećih naftnih polja bila nepovratno oštećena. Drugo, to znači da bi iračka proizvodnja nafte sa vremenom opadala, što bi dovelo do povećanja njene cene, što SAD i njeni saveznici ne žele.

Drugu pretnju je uputio irački ministar za naftu Hajan Abdul Gani: sporazum bi mogao dovesti do još tešnje saradnje Iraka i Irana radi zajedničkog istraživanja i razvoja naftnih polja.

Za SAD bi to značilo da bi neka od glavnih iračkih polja zauvek bila isključena iz njihovih razvojnih planova. Možda je još gore od toga što bi mogla preći pod kontrolu Kine. U stvari, kontrola nad svim iranskim poljima nafte i gasa data je Kini još 2018. godine, što je omogućio iransko-kineski 25-godišnji sporazum o sveobuhvatnoj saradnji.

Pet faza tuge SAD zbog Iraka

U ovom trenutku, SAD prolaze kroz pet faza tuge, povezanih sa smrću njihove ideje da eksploatišu Irak: poricanje, ljutnja, cenkanje, depresija i prihvatanje.

Sudeći po kratkom komentaru američkog Stejt departmenta, Vašington je možda još u fazi poricanja. Kada dostigne prihvatanje, moguće je da sledi još jedno produžavanje roka Iraku, uz još nekoliko milijardi dolara iz Vašingtona.

Onda bi se, tvrdi Votkins, moglo očekivati da Irak odustane od sporazuma sa Iranom. Barem dok ne istekne rok koji su Iraku odredile SAD.