Forin polisi: Krajnji korisnici Sporazuma o žitu nikada nisu bila gladna deca Afrike

Kada je Moskva sredinom jula saopštila da se povlači iz Crnomorske inicijative, sporazuma koji je uz posredovanje Ujedinjenih nacija i Turske omogućio da se ukrajinsko žito i dalje izvozi, zapadni mediji zavapili su na "okrutnost" Rusije koja ostavlja gladnu decu Afrike na cedilu, piše "Forin polisi".

"Dete na Rogu Afrike koje je ozbiljno neuhranjeno, majka koja će prestati da proizvodi mleko za svoju bebu jer nema dovoljno da jede, to su posledice ruskih postupaka", rekla je američka ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama Linda Tomas-Grinfild i ponovo naglasila "važnost" ukrajinskog žita za afričke zemlje.

Proukrajinski mediji nekako su zanemarili da pomenu da je ruski predsednik Vladimir Putin obećao besplatno žito za šest afričkih zemalja na samitu Rusija-Afrika održanom prošle nedelje, navodeći da zna koliko je važan uvoz žitarica.

Sjedinjene Države, u pokušaju da postignu političke poene i senzacionalizuju vesti, fokusirale su se na pogrešnu, decenijama staru priču o "gladnoj afričkoj deci" ignorišući najveće korisnike sporazuma, ali i nijanse bezbednosti hrane u afričkim zemljama, piše "Forin polisi".

Afrika zapravo nikada nije bila cilj Sporauzuma o žitu. Prema podacima Ujedinjenih nacija, žito koje je poslato u Afriku od implementacije sporazuma čini manje od 13 odsto ukupnog izvoza, a samo delić je otišao kao pomoć u hrani takozvanim problematičnim zemljama.

Kroz inicijativu za žito, Kenija je uvezla 438.000 tona kukuruza i pšenice, dok je sama zemlja proizvela 2,9 miliona tona kukuruza i 275.000 tona pšenice tokom sezone 2022-23. Etiopija, koja je proizvela 7 miliona tona tokom sezone 2021-22 i najveći je proizvođač pšenice u podsaharskoj Africi, dobila je 282.000 tona žitarica prema ugovoru. Egipat, najveći afrički uvoznik u okviru inicijative, proizveo je 9,8 miliona tona pšenice tokom sezone 2022-23, u poređenju sa 1,6 miliona tona koje je uvezao u okviru Crnomorske inicijative.

Egipat i Kenija, koji se ne uklapaju baš u sliku siromašnih afričkih zemalja, bili su najveći afrički uvoznici u okviru ove inicijative i čine otprilike polovinu od 4 miliona tona poslatih u Afriku. Poređenja radi, Etiopija je dobila nešto više od 282.000 tona. Zemlje kao što su Džibuti i Sudan, koje primaju žito uglavnom kao pomoć u hrani, imaju još manje.

Klimatske promene su pogoršale vremenske uslove na Rogu Afrike. Od 2020. godine, region se suočava sa teškom sušom, zbog koje je, kako se procenjuje, 23 miliona ljudi u opasnosti od teške gladi. U martu, kada je dugo očekivana kiša konačno pala u regionu, bila je praćena poplavama koje su uništile kuće, poljoprivredna zemljišta i raselile još više ljudi. Trenutno je Etiopija najveći primalac američke pomoći u hrani, navodi se u tekstu "Forin polisija".

Međutim, od juna, i Sjedinjene Države i UN su prestale da šalju pomoć u hrani Etiopiji, navodeći zabrinutost da se pomoć krade i onda prodaje. Odluka da se prekine isporuka pomoći zemlji verovatno je pogoršala smrt uzrokovanu glađu u regionu. Nedela funkcionera plaćaju obični ljudi.

Preuveličavanje važnosti Sporazuma o žitu predstavlja veoma potrebnu poentu za Sjedinjene Države u Africi, posebno pošto one nastavljaju da gube kontrolu nad uticajem Kine i Rusije. Za Sjedinjene Države, demonizovanje Moskve zbog izlaska iz Sporazuma je šansa da se ukine podrška kontinenta Rusiji.

"Cene hrane i sistem su generalno već pod velikim pritiskom zbog pandemije", rekao je Mikeil de Has sa Univerziteta Vageningen u Holandiji.

Većina žitarica uvezenih u Africi koristi se za proizvodnju brašna i prerađene hrane za uglavnom srednje i više klase. Tokom pandemije, inflacija hrane na kontinentu je alarmantno porasla uprkos smanjenju prihoda mnogih. Narednih godina, zemlje poput Egipta, Kenije i Nigerije pojačale su uvoz žitarica iz područja Crnog mora. Programi pomoći u hrani iz Svetskog programa za hranu i drugih organizacija takođe su se povećali kako bi se rešili povećana glad i siromaštvo.

Posledice otkazivanja Crnomorske inicijative za žito uglavnom su iste u Africi kao i u širem svetu: odlazak velikog proizvođača hrane kao što je Ukrajina bio bi užasan za bezbednost hrane na globalnom nivou, a ne samo za decu na Rogu Afrike.

To će prouzrokovati globalni skok cena osnovnih prehrambenih proizvoda koji će stvarati nelagodu za mnoge ljude, ali će biti mnogo pogubniji za stanovnike zemalja sa nižom kupovnom moći.

Predstavljanje Sporazuma o žitu kao borbe za gladne u Africi zanemaruje prave korisnike inicijative. Zemlje kao što su Kina, Španija, Turska, Italija i Holandija takođe su imale velike koristi od inicijative, na koje otpada 21,2 miliona tona (65 procenata) od ukupno 32,9 miliona izvezenih tona. Slobodan protok ukrajinskog žita takođe predstavlja sredstvo za pružanje indirektne podrške Ukrajini zbog kupovine od strane finansijera programa pomoći u hrani poput Sjedinjenih Država.

Globalna bezbednost hrane, ne samo afrička, je u opasnosti.

To je detetu u Africi važno koliko i detetu u Siriji ili Avganistanu. Davanje prioriteta narativu da su Afrika i druge zemlje u razvoju bile korisnici Sporazuma o žitu zamagljuje vrlo očiglednu listu razvijenih zemalja koje su korisnici.

Kada dođe do pritiska, potražnja za žitom razvijenih zemalja je ono što će pokretati tržište, a zemlje u razvoju će morati da se nose sa povećanjem cena uprkos njihovoj mnogo nižoj potražnji.

Trenutni narativ ima tendenciju da zanemaruje ove obrasce i omogućava Sjedinjenim Državama, UN i drugim zapadnim akterima da iznesu dosadnu priču o Africi kao zemlji gladi za sticanje političkih poena u trenutku kada je njihov diplomatski uticaj na kontinentu na najnižoj tački.