Talibani slave dve godine od oslobođenja Kabula: Kako je pala krvava američka kula od karata

Na današnji dan se obeležava druga godišnjica pada Kabula, kojim je simbolično okončan američki rat u Avganistanu – najduži i najskuplji oružani sukob u više od 250 godina dugoj istoriji te zemlje. Munjevita ofanziva Talibana, koja je započela ranije tog leta, kulminirala je padom Kabula 15. avgusta 2021. godine, kada je dotadašnja vlada Avganistana predvođena predsednikom Ašrafom Ganijem pobegla iz prestonice i napustila zemlju.

Rezultati ofanzive su bili impresivni: Za nešto više od tri meseca, nekoliko desetina hiljada boraca je uspelo da ovlada zemljom od 650.000 kvadrantih kilometara u kojoj živi preko 40 miliona ljudi. Vojska Islamske Republike, uspostavljene neposredno nakon američke invazije 2001. godine – koja je navodno brojala preko 300.000 vojnika – kolabirala je za samo nekoliko nedelja, a u pojedinim oblastima regruti su jednostavno odlagali svoje (napredno američko) oružje i predavali se Talibanima bez borbe. Do kraja avgusta, talibanski Islamski Emirat je kontrolisao manje-više ceo Avganistan.

Pad Kabula i proameričke vlade predsednika Ganija izazvao je lavinu reakcija širom sveta, a one su bile najburnije upravo u zemlji koja je dvadeset godina ranije i došla u Avganistan u potrazi za (stvarnim i izmišljenim) teroristima – u samoj Americi. Dok je krajnje zbunjena i pogubljena administracija predsednika Džozefa Bajdena pokušavala da spasi šta se spasiti može i okrivi svakog koga su mogli za svoj neuspeh, novinske stupce i termine u prajm-tajm televizijskim emisijama punile su kritike na račun aktuelne, ali i prethodnih američkih vlada koje su punih dvadeset godina insistirale na ratu koji nije bilo moguće dobiti.  

Rat u Avganistanu – kardinalna greška američke politike i kraj Fukujaminog "kraja istorije"

Rat u Avganistanu, ali i širi "Rat protiv terorizma" koji je započeo savremeni krstaš Džordž Buš i grupa radikalnih neokonzervativaca okupljenih oko njega, direktna je posledica terorističkih napada u Njujorku i Vašingtonu 11. septembra 2001. godine. Rušenje Kula bliznakinja, u kome je život izgubilo skoro 3.000 ljudi, simbolizovalo je kraj Fukujaminog "kraja istorije", a u centar pažnje se vratio "sukob civilizacija" drugog velikog mislioca posthladoratovskog razdoblja, Samjuela Hantingtona. Predsednik Buš, zaslepljen vojnom i političkom moći koju su SAD u tom trenutku uživale, dodatno je podgrejao tenzije kada je "Rat protiv terorizma" uporedio sa Krstaškim ratovima, što je naišlo na oštre reakcije širom sveta.

Al Kaida, teroristička organizacija ozloglašenog Osame bin Ladena koja je stajala iza terorističkih napada u Njujorku i Vašingtonu, sada je postala američki neprijatelj broj jedan, protiv koga je bio usmeren gnev kako političkog establišmenta, tako i američkog naroda. Bin Laden i njegovi saborci su se u Avganistanu skrivali od 1996. – iste godine kada su Talibani izašli kao pobednici u četvorogodišnjem građanskom ratu koji je potresao tu centralnoazijsku državu od sovjetskog povlačenja.

Amerikanci su ubrzo nakon 11. septembra započeli sa bombardovanjem Avganistana, a pred talibanski režim u Kabulu je stavljen ultimatum – predajte Bin Ladena i njegove saborce ili ćete biti proglašeni njegovim saučesnicima, napadnuti i okupirani.

Lider Talibana Mula Omar navodno je i bio spreman na saradnju, ali je od Vašingtona za početak tražio konkretne dokaze da je Bin Laden stajao iza terorističkih napada. "Nema potrebe da razgovaramo o nevinosti i krivici. Mi znamo da je on kriv", poručio je Buš i dodao da o tome neće biti pregovora. Kockice za invaziju počele su da padaju na svoje mesto.

Amerikanci su početkom oktobra prvi put u istoriji aktivirali Član 5 Povelje NATO-a, kojom se "napad na jednu članicu tretira kao napad na sve", čime je otvoren put ka formiranju šire koalicije za invaziju. Amerikanci su uspostavili saradnju sa tzv. Severnom Alijansom, grupom antitalibanskih organizacija koja će tokom invazije odraditi značajan deo "prljavog posla" na terenu.

Same operacije su bile munjevite – SAD i njihovi saveznici su za samo nekoliko nedelja uspeli da proteraju Talibane iz Kabula i drugih većih gradova i uspostave prelaznu vladu. Američka pobeda, ipak, nije bila totalna, pošto su Talibani započeli gerilsku borbu u ruralnim oblastima Avganistana, a Bin Laden je američkim specijalcima umakao u pećinama Tora Bore. To će se u godinama koje dolaze pokazati kao kobna greška.

Invazija na Avganistan bila je kontroverzna i sa tačke gledišta međunarodnog prava. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je, uglavnom jednoglasno, u nedeljama i mesecima nakon terorističkih napada 11. septembra doneo nekoliko rezolucija kojima se osuđuje terorizam i poziva na borbu protiv te pošasti.

Međutim, ni jedna od njih nije eksplicitno odobrila invaziju na Avganistan i rat protiv Talibana. Mnogi uticajni američki pravnici, poput profesorke u pravnoj školi Tomas Džeferson i predsednice Nacionalnog pravničkog udruženja Mardžori Kon, tvrdili su da invazija nije utemeljena na međunarodnom pravu pošto počinioci terorističkih napada nisu bili direktno povezani sa talibanskim režimom u Kabulu, kao i da Avganistan nije predstavljao neposrednu pretnju po bezbednost SAD.

Od početnog uspeha do skupe greške

Takvi glasovi su, ipak, skrajnuti, a ostatak priče je, kako se često kaže, istorija. SAD i njihovi saveznici nisu uspeli da stabilizuju Avganistan, koji je tokom naredne dve decenije ostao jedna od najsiromašnijih i politički najnestabilnijih država na svetu. U sukobima između novih avganistanskih vlasti i njihovih zapadnih saveznika sa jedne i različitih islamističkih grupa sa druge strane u periodu od 2001. do 2021. godine život je izgubilo između 176.000 i 211.000 ljudi, prema podacima Univerziteta Braun i Univerziteta u Upsali.

Rat u Avganistanu je Amerikance koštao oko dva biliona dolara, odnosno oko 300 miliona dolara dnevno (!) tokom dvadesetogodišnjeg perioda, rekao je predsednik te zemlje Džozef Bajden neposredno nakon pada Kabula u avgustu 2021. godine. Trošenje tog novca, koji je uporediv sa godišnjim BDP-om zemalja poput Brazila ili Italije, uglavnom nije bilo podvrgnuto kontroli Kongresa, a on je došao u najvećoj meri došao iz pozajmica koje će američki građani otplaćivati narednih nekoliko decenija.

Sa ukupnom dužinom od 19 godina i 10 meseci, reč je o najdužem ratu u američkoj istoriji, koji je za nekoliko meseci nadmašio još jedan fijasko – onaj u Vijetnamu.

Predsednik Donald Tramp je pokušao da okonča sukob Sporazumom iz Dohe, potpisanim 29. februara 2020. godine, kada je Vašington obećao da će postepeno smanjiti broj svojih vojnika u Avganistanu, Talibani su prihvatili saradnju u borbi protiv terorizma a obe strane su se obavezale da neće napadati jedna drugu.

Sporazum je otvorio put ka potpunom povlačenju američkih i NATO trupa uz Avganistana, a novi predsednik Bajden je, nakon inicijalnog probijanja roka, najavio da će sporazum biti ispoštovan i da će se Amerikanci iz te zemlje povući do kraja avgusta 2021. godine. Iako je pobeda Talibana i tada delovala izvesno na duži rok, malo ko je u tom trenutku mogao da predvidi da će avganistanska vlada bez direktne vojne pomoći iz Vašingtona uspeti da opstane ne nekoliko godina ili meseci, već svega par nedelja.

Pad proameričke Islamske Republike i uspon talibanskog Islamskog Emirata u Avganistanu predstavljao je ogroman udarac po reputaciju zapadnih zemalja, a pre svega aktuelnog američkog rukovodstva. Američka administracija se našla na udaru kako liberala, tako i konzervativaca, a popularnost predsednika Bajdena je tog meseca doživela oštar pad – od čega se, kako pokazuju ankete, do danas nije oporavila.

Avganistan, dve godine kasnije

Kada je reč o Avganistanu, situacija u toj zemlji se tokom poslednje dve godine nije drastično popravila. Vlade zapadnih zemalja su odbile da sarađuju sa Talibanima, a SAD su zamrznule devizne rezerve Centralne banke u iznosu od skoro 3,5 milijarde dolara, što je samo produbilo finansijsku krizu.

Prema podacima nekoliko humanitarnih organizacija koje je "Gardijan" objavio povodom druge godišnjice pada Kabula, oko 29 miliona Avganistanaca (blizu tri četvrtine ukupne populacije) zavisi od pomoći, dok se oko 15 miliona njih suočava sa glađu. Ujedinjene nacije procenjuju da je za nabavljanje osnovne pomoći potrebno oko 3,23 milijarde dolara, ali je do početka avgusta prikupljena tek jedna četvrtina tog iznosa.

Nespremnost zapadnih zemalja da sarađuju sa Talibanima, čak i kada je reč o humanitarnoj pomoći, otvorila je prostor za druge zemlje u regionu. Iako ni jedna država (još uvek) nije priznala Talibane kao legitimnu vlast Avganistana, Iran, Rusija i Kina su počeli da ih oslovljavaju kao "privremene" vlasti, dok su Ujedinjene nacije odobrile saradnju sa "relevantnim političkim akterima" u toj zemlji.

Nakon pada Kabula, većina avganistanskih ambasada je ostala lojalna starom režimu. Ipak, predstavnici Talibana su u martu tvrdili da kontrolišu diplomatske ispostave u 14 zemalja. "Islamski Emirat je poslao diplomate u najmanje 14 zemalja, a napori da se preuzme odgovornost za druge diplomatske misije u inostranstvu su u toku", rekao je tada glavni portparol Zabihulah Mudžahid. "Diplomate bivše vlade nastavljaju svoje aktivnosti u koordinaciji sa Ministarstvom spoljnih poslova."

Mudžahid je naveo Iran, Tursku, Pakistan, Rusiju, Kinu i Kazahstan kao zemlje u kojima se nalaze predstavnici Talibana, ali nije naveo svih 14 zemalja. Najmanje pet zemalja – Kina, Rusija, Pakistan, Iran i Turkmenistan – predalo je avganistanske ambasade u svojim prestonicama Talibanima, čime su pokazali da su spremni na (u najmanju ruku ograničenu) saradnju sa njima.

Polako ali sigurno, Talibani izlaze iz potpune međunarodne izolacije i počinju da sarađuju sa drugim vladama, pre svega u oblasti bezbednosti i borbi protiv terorizma. Glavnu pretnju stabilnosti u Avganistanu danas predstavlja Islamska država, ali i druge manje grupe koje su nastavile da sprovode terorističke napade. Put ka stabilnosti i ekonomskom razvoju te zemlje je, ipak, i dalje dugačak i krajnje neizvestan, pogotovo zato što zapadne zemlje i dalje insistiraju na dokazano pogrešnoj taktici strogih sankcija i spoljnopolitičke izolacije.