Zašto ukrajinski scenario "ne pije vodu" u Nigeru?

Razvoj situacije oko moguće invazije pojedinih zemalja Ekonomske zajednice država Zapadne Afrike (EKOVAS) na Niger veoma podseća na razgovore koji su se ovog leta vodili uoči ukrajinske kontraofanzive, piše programski direktor Valdajskog kluba Timofej Bordačev za "RT internešenel".

Države Zapadne Afrike ne žure da se upuste u riskantnu avanturu. U međuvremenu, SAD i njihovi zapadnoevropski saveznici ih pozivaju na to. Baš kao što su tokom proleća 2023. gurali ukrajinsku vojsku da napadne utvrđene ruske položaje, navodi se u tekstu. 

Postoji, ipak, značajna razlika. U slučaju Ukrajine, imamo posla sa režimom koji vodi ubilačku politiku prema teritoriji pod svojom kontrolom. Afrički lideri, s druge strane, uopšte nisu voljni da rizikuju za interese Francuske i SAD. 

Prema tome, ono što je ispala tragedija u Ukrajini, u zapadnoj Africi može da se pretvori u farsu, koja bi mogla da rezultira prijateljskim sporazumom svih zainteresovanih strana.

U oba slučaja, međutim, glavni razlog je isti - želja Zapada da se ne meša direktno u vojne avanture, već da koristi druge za postizanje ciljeva. Ako je u slučaju Ukrajine motiv takvog ponašanja strah od ruske odmazde, u Africi je to nedostatak mogućnosti i želje. Tim pre što su Francuska i SAD uverene da su njima bliski politički režimi EKOVAS-a i sami zainteresovani za rušenje vojne vlasti u Nigeru.

Postoje razlozi za to. Puč u Nigeru od 26. jula bio je četvrti u regionu u manje od dve godine (nakon Malija, Burkine Faso i Gvineje). On očigledno uživa podršku stanovništva u jednoj od najsiromašnijih zemalja sveta. U drugim EKOVAS zemljama situacija nije baš tako praznična, a civilne vlasti imaju razloga da se plaše domino efekta. 

Ima razloga da se veruje da će kombinovane snage Nigerije i nekoliko drugih zemalja EKOVAS-a biti dovoljne da se uhapšeni predsednik Bazum vrati na vlast. Jedina stvar koja nedostaje je avanturizam, ocenjuje Bordačev - do sada su afrički lideri radije čekali i gledali, iako su pokazivali odlučnost.

Očajnička želja

Pariz i Vašington se, sa druge strane, ponašaju u prepoznatljivom maniru: govore da su za mirno rešenje, dok u praksi zahtevaju od EKOVAS-a da upotrebi silu protiv generala u Nigeru. Ne može se isključiti da je obećana i vojna podrška, pošto u zemlji i dalje ima značajnih francuskih i američkih kontingenata. Ali direktna zapadna intervencija je malo verovatna.

Pre svega, to bi značilo određen stepen rizika i potrebu da se preuzme odgovornost za posledice. Drugo, direktan napad zapadnih snaga na vlasti u Nigeru bio bi veoma štetan u borbi za naklonost sveta u razvoju. U suštini, davno su prošli dani kada su SAD i njihovi zapadni saveznici mogli da napadnu bilo koju suverenu državu iz prostog hira. 

Poslednji takav primer je bila NATO agresija na Libiju 2011. Od tada se dosta toga promenilo. Alijansa sada pokušava da ubedi svet u svoje dobre namere, što se naročito vidi u slučaju borbe protiv Rusije, koju Zapad optužuje da radi ono što oni zapravo rade poslednje dve decenije. 

Nakon neuspeha u Ukrajini, čak i pobeda stranih trupa nad nekoliko desetina pobunjenika u Nigeru može da bude predstavljena javnosti kao izuzetno dostignuće i dokaz zapadne svemoći. Ta želja je toliko očajnička, da je dovela i do komičnih zabuna, poput članka u jednim američkim novinama, u kojima svrgnuti Bazum poziva strane zemlje da izvrše invaziju na njegovu državu.

Dakle, situacija je takva da sam Zapad ne može da se upusti u borbu, ali insistira da to urade njegovi partneri u regionu. Oni, s druge strane, ne žure i odlažu stupanje u akciju na sve moguće načine. 

Primera radi, zemlje EKOVAS-a su prošle subote odložile sastanak vojnih predstavnika pod izgovorom da vojni režim u Nigeru uživa podršku dela stanovništva, te da bi trebalo čuti i njihovo mišljenje pre donošenja ozbiljnih odluka. Drugim rečima, niko u EKOVAS-u nije preterano zainteresovan za pokretanje vojne operacije protiv Nigera. Čak i ako se to dogodi, razlog će biti neuspeh njihovih pokušaja da pregovaraju sa pobunjenicima iza leđa Zapada.

Misliti svojom glavom 

Takav scenario, ipak, čini se malo verovatan: uprkos svim vezama sa Zapadom, afrički lideri još uvek misle svojom glavom i predstavljaju države više nego kompradorske režime na nekim teritorijama - za razliku od vlasti u Kijevu za koje opstanak države Ukrajine nikada nije bio glavno pitanje. 

Vidimo da su čak i manje ekonomski razvijene države opreznije od Ukrajine, ali i od američkih saveznika u Poljskoj ili baltičkim republikama. 

Nije u pitanju samo obim američkog uticaja na političke i ekonomske sisteme, koji je u većini afričkih država veoma ozbiljan i zasnovan na decenijama saradnje. Ali sada postaje jasno da čak i najjače veze ne mogu da budu odlučujuće ako vladajuće elite nauče da razmišljaju dalje od sopstvenog opstanka. 

Drugi važan faktor je što je većina zemalja u razvoju umorna od zapadne arogancije i iskorišćavanja. To je posebno očigledno u bivšim evropskim kolonijama i zavisnim teritorijama. Poljska, baltičke zemlje ili Ukrajina ne mogu da razmišljaju svojom glavom zato što se identifikuju sa Zapadom, čak i ako ostaju na njegovim marginama. Oni lako mogu da žrtvuju svoje zemlje za američke interese. Predsednik Poljske je, na primer, to ubedljivo izrazio, kada je primetio da se Rusija "još može zaustaviti bez američkih smrti".

U praksi, ipak, spremnost Ukrajinaca, Poljaka ili stanovništva baltičkih zemalja da se žrtvuju ne znači ništa dobro za SAD i Zapadnu Evropu. Prvo, to pokazuje da je broj onih koji su istinski samoubilački nastrojeni vrlo ograničen i da na drugim kontinentima "nema budala".

Zatim, istočni Evropljani su preslabi čak i da se bore protiv Rusije, a kamoli da održe svetsku dominaciju. Za borbu protiv Kine, naravno, Zapad ima Japan. Ali situacija tamo nije tako jasna, a rastuća moć Pekinga bi mogla da ubedi Tokio da ne pravi fatalne greške.

Nedostatak blistavih pobeda na međunarodnoj sceni i sve veća nespremnost da se velikodušno plaća partnerima, vodi ka smanjenju moći Zapada u svetskim poslovima, a Rusija već ima koristi od tog procesa, zaključuje Bordačev.