Polovina stanovništva u Francuskoj su ateisti, pokazalo je jedno od poslednjih istraživanja, dok se 29 odsto izjasnilo kao katolici, pišu "Večernje novosti".
Protestanata i pravoslavaca ima oko devet odsto, muslimana je deset odsto, a jevreja svega jedan procenat.
Fenomen dehristijanizacije Francuske uglavnom se pripisuje savremenim tokovima, a zaboravlja se da je taj proces započeo još tokom Francuske revolucije, borbom protiv sprege rojalističko-klerikalnih vlastodržaca.
Ipak, verska dimenzija nije za sve podjednako važan deo identiteta.
"Samo osam odsto katolika posećuje redovno crkvu, dok je kod pravoslavaca i protestanata taj procenat 22 odsto, kod muslimana 20 odsto, a čak 34 odsto jevreja nedeljom ide u sinagogu", rezultati su istraživanja.
Razlika je naročito vidljiva kada je u pitanju post: ramazan praktikuje 75 odsto francuskih muslimana, dok ishranu po verskim uzusima poštuje tri odsto katolika i pet odsto ostalih hrišćana u Francuskoj. Zanimljivo je da čak 55 odsto afričkih hrišćana ide redovno na misu.
Na svakih 15 dana u Francuskoj se ugasi po jedna crkva i nikne po jedna džamija. Razlog je nastavak procesa dehrišćanizacije započet velikom francuskom revolucijom i, s druge strane, dolazak migranata.
"Laičko hrišćanstvo"
Hrišćanstvo u Francuskoj brane i, na prvi pogled nelogično - sekularisti. Ne samo zbog sekularizovanja verskih praznika kao što su Uskrs ili Božić, već i zbog drugih hrišćanskih navika koje su čvrsto uvrežene u društvu - primera radi, kršteno je 44 miliona Francuza od 67 miliona stanovnika.
Na delu je, navode "Novosti", neka vrsta "laičkog hrišćanstva" vidljivog na svakom koraku. Jer, laici ne veruju ni u islam i ne bi mu dozvolili da se nametne, kao što to ne dozvoljavaju ni hrišćanstvu. Odnos je, dakle, sabirajući laike i hrišćane s jedne strane, i muslimane s druge, 90 prema 10 u korist onih koji su protiv dominacije vere.
Zato se i nije ostvarilo predviđanje Mišela Uelbeka da će 2022. Francuskom vladati muslimanski predsednik.
Negativna slika o Francuskoj stvara se uglavnom oko velikih gradova, dok su čitava Provansa i unutrašnjost druga priča. Ne treba zaboraviti da su mnogi muslimani emigrirali baš zbog oštrih verskih zakona u zemlji porekla.
Domaće vođe islamske zajednice takođe su lojalni, a problem prave imami infiltrirani sa strane, kojima probuđena država, sada sve češće kupuje kartu za povratak.
U kontekstu nedavnih socijalnih nemira, mnogo toga treba pripisati socijalnom, a ne verskom raslojavanju.