Nova trka u naoružanju: Zašto SAD i dalje nemaju hipersonične rakete

Specijalna vojna operacija u Ukrajini je prvi vojni sukob u ljudskoj istoriji, u kom su korišćene hipersonične rakete, a visok stepen efikasnosti ruskog hipersoničnog oružja H-47M2 "kinžal" ("bodež" u prevodu sa ruskog jezika), doprineo je povećanju stepena zainteresovanosti za ove sisteme kako vojnih stručnjaka, tako i javnosti. Razvoj hipersoničnih raketa traje već nekoliko godina i trenutno u ovom procesu prednjače Ruska Federacija i Narodna Republika Kina, jer njihove vojske u operativnoj upotrebi imaju po tri različita sistema ove vrste.

Osim dve pomenute sile, novoj "trci u naoružanju", pridružio se i Iran budući da je u junu 2023. godine predstavio svoju prvu hipersoničnu raketu "fatah". Takođe, svoje programe u domenu hipersoničnih raketa imaju Indija, Australija, Japan, Nemačka, Južna Koreja, Francuska i Severna Koreja, a posebno je interesantan slučaj SAD.

Država, čije se oružane snage već dugi niz godina smatraju za najmoćnije i raspolažu najvećim budžetom, trenutno ima nekoliko projekata vezanih za razvoj hipersoničnog oružja, ali ni jedan od njih do sada nije pokazao zadovoljavajuće rezultate. Ovome u prilog govore i najskorija neuspela testiranja, a postoji mnoštvo različitih razloga zbog čega svetska sila broj jedan, i dalje nema operativne primerke novog naoružanja.

Šta su "hipersonične rakete"?

Iako je tehnologija koja je omogućavala pojedinim vrstama projektila letove hipersoničnim brzinama prisutna od pedesetih godina, pa je kasnije primenjivana na interkontinentalnim balističkim raketama, termin „hipersonična raketa“ u savremenom značenju odnosi se na posebnu vrstu sistema naoružanja.

Reč je o raketama koje mogu leteti brzinom pet puta većom od brzine zvuka, tj. iznad pet maha ili 6.175 km/h (dok se rakete sa manjom brzinom kretanja klasifikuju kao supersonične, transonične i subsonične ili podzvučne), a da pritom zadrže visok nivo manevarskih sposobnosti u kasnijim fazama leta. Upravo to je ključna karakteristika koja ih razlikuje od standardnih balističkih raketa sličnih brzina, budući da je njihova putanja znatno kompleksnija i nepredvidljiva.

Naime, savremene hipersonične rakete mogu naglo menjati trajektoriju, cilj i brzinu, pomerati se u stranu, gore ili dole i to u sred leta. Dodatna prednost leži u činjenici da tokom kretanja oko sebe stvaraju takozvani "plazma omotač", koji upija radarske talase i čini ih "nevdljivim" za neprijateljske radare. Zbog svega navedenog, obaranje raketa ove vrste je gotovo nemoguć zadatak čak i za najnaprednije sisteme PVO.

Trenutno postoje dve podvrste hipersoničnih raketa i to: HGV (Hypersonic Glide Vehicle, HGV), koje se lansiraju uz pomoć standardnih balističkih raketa da bi postigle potrebnu visinu, nakon čega se hipersonična bojeva glava odvaja od rakete nosača i koristeći sopstvene motore i silu gravitacije obrušava na cilj; i hipersonične krstareće rakete koje se u svim fazama lansiranja i leta oslanjaju isključivo na sopstvene nadzvučne nabojnomlazne motore (scramjet).

Važno je naglasiti da "kinžal" koji važi za najpoznatiju i jedinu hipersoničnu raketu testiranu u realnim borbenim uslovima, zapravo ne spada ni u jednu od dve nabrojane kategorije. Ova raketa  koristi konvencionalni raketni motor na čvrsto gorivo, dizajniran tako da može izdržati visok nivo aerodinamičkog otpora, toplote i turbulencije koje nastaju kao posledica kretanja hipersoničnim brzinama. Zbog toga se često može čuti da je "kinžal" u stvari vazduhoplovna balistička raketa, osposobljena za kretanje brzinama iznad pet maha.

Kao i balističke, hipersonične rakete mogu biti naoružane konvencionalnim, ali i nuklearnim bojevim glavama čime postaju sredstvo odvraćanja i dobijaju strateški značaj. U zavisnosti od primarne namene mogu se koristiti za dejstvo po: podzemnim i nadzemnim utvrđenim objektima, poput većih bunkera ili skladišta municije; nosačima aviona i velikim brodovima; i mestima na kome je skoncentrisana živa sila, veća količina sredstava ratne tehnike i resursa neprijatelja.

Neuspeli testovi i otkazivanje "najuspešnijeg" programa

Činjenica da i dalje nemaju hipersoničnu raketu u operativnoj upotrebi, dovela je do toga da po prvi put nakon više decenija Oružane snage SAD zaostaju za svojim konkurentima. Kao što je već pomenuto, pokrenuto je nekoliko projekata i očekivalo se da će prvi uspešan biti program razvoja  AGM-183 ARRV, koji je započela kompanija "lokid martin". Reč je o vazduhoplovnoj balističkoj raketi sa HGV, namenjenoj za ratno vazduhoplovstvo i lansiranje sa bombardera B-1, B-52 i B-21 (i dalje u razvoju), kao i višenamenskih borbenih aviona F-15E.

Tokom 2022. sprovedeno je nekoliko uspešnih testova, zbog čega se očekivalo da će raketa ući u operativnu upotrebu već na jesen naredne godine. Međutim, 13. marta 2023. godine obavljeno je još jedno lansiranje protitpa AGM-183, sa B-52, ali je ovaj test označen kao neuspešan. Razvoj rakete je nakon toga zvanično otkazan, ali su vazduhoplovne snage SAD odlučile da sprovedu još dva testa kako bi prikupili neophodne podatke i time doprineli drugim projektima poput HACM (Hypersonic Attack Cruise Missile, HACM).

Jedan od dva preostala prototipa lansiran je 19. avgusta, takođe sa B-52, a vojni zvaničnici se nisu izjasnili o ostvarenim rezultatima, zbog čega se pretpostavlja da je i ovaj test bio neuspešan. Pored pomenutog HACM, armija i mornarica imaju sopstvene projekte LRHV (Long Range Hypersonic Weapon, LRHW), odnosno CPS (Conventional Prompt Strike, CPS).

Procenjuje se da će usled dodatnih ulaganja i ubrzanja razvoja, CPS biti uveden u operativnu upotrebu 2025. godine. Osim nabrojanih, postoji i program pod oznakom HALO (Hypersonic Air Launched Offensive Anti-Surface, HALO), ali se za ovu raketu ispostavilo da može leteti supersoničnim, a ne hipersoničnim brzinama. Iz svega navedenog može se zaključiti da uprkos velikom broju projekata, konstruktori iz SAD očigledno imaju niz poteškoća koje sprečavaju dalji napredak.

Neopravdanost, neisplativost, tehnički problemi ili nešto četvrto?

Prema izvorima bliskim Ministarstvu odbrane i Oružanim snagama SAD, kao neki od glavnih razloga za dosadašnji spor razvoj i višegodišnje zaostajanje za Rusijom i Kinom u domenu hipersoničnog naoružanja, navode se: neuklapanje u potrebe borbenih misija, mali doprinos sposobnostima vojske, neisplativost i nedostatak uticaja po pitanju strategije odvraćanja.

Budući da nemaju adekvatan odgovor na to čemu bi skupocene hipersonične rakete služile i da li bi mogle da se uklope u postojeću doktrinu, njihovo potencijalno uvođenje u operativnu upotrebu povlači niz problema. Najčešće se postavljaju pitanja (ne)opravdanosti zahteva za finansijama, neophodnim za ubrzani razvoj, kao i potencijalnih pozitivnih posledica po celokupnu bezbednost SAD i njenih saveznika. Krajnje opravdanje traži se u odredbama START sporazuma, pa se tako navodi kako Sjedinjene Američke Države ne bi trebalo da podstiču novu trku u naoružanju, već da je ograniče.

Dodatno, pojedini vojni eksperti u okviru američke vojske sumnjaju u preciznost hipersoničnih raketa, a budući da navodno SAD rade na razvoju isključivo konvencionalnih sistema ove vrste, to dodatno potkrepljuje tezu o izlišnosti po pitanju strategije odvraćanja. Sve ovo ipak nije sprečilo Ministarstvo odbrane da iz godine u godinu povećava udeo vojnog budžeta namenjenog za programe hipersoničnih raketa, pa je tako sa dve milijarde iz 2020, zahtevani udeo za 2024. godinu porastao na čak 11 milijardi dolara.

Stoga deluje da su svi navedeni razlozi, zapravo izgovori, kojim se nastoji umanjiti značaj novog oružja, posebno imajući u vidu činjenicu da Rusija, Kina, a sada već i Iran imaju već testirane i operativne hipersonične rakete.

Kada su u pitanju stvarni razlozi neuspeha, njih možemo podeliti u nekoliko zasebnih grupa. U tehničkom segmentu, problemi se javljaju kod izuzetno osetljivih komponenti i podsistema poput uređaja za navođenje, koji moraju biti otporni na surove uslove do kojih dolazi pri brzinama preko pet maha. Slična je situacija i sa bojevom glavom, jer zbog povećanja temperature može doći do prevremene eksplozije tokom leta.

Uz navedeno, pojedini izvori navode da su američki konstruktori hipersoničnih raketa imali problema sa nadzvučnim nabojnomlaznim motorima, kao i da je veliki broj testova doživeo neuspeh zbog neispravnosti i kvarova konvencionalnih motora raketa nosača ili mehanizama za odvajanje bojeve glave (skoro 50%).

Teškoće sa kojima se suočavaju dodatno dobijaju na težini ako se uzme u prilog da su Sjedinjene Američke Države još nakon hladnog rata postali neprikosnoveni lider u domenu hipersonične tehnologije, pa se očekivalo da će njene oružane snage potpuno ovladati novim naoružanjem u kratkom roku.

Međutim, zbog Zalivskog rata, Bombardovanja Republike Srpske i kasnije SRJ, Invazije na Avganistan i Irak, SAD su preusmerile fokus na razvoj, modernizaciju i održavanje već postojećih platformi, sa posebnim akcentom na nosače aviona i višenamenske borbene avione.

Tadašnji projekti su ostali bez većeg dela potrebnih finansija, dok su sa druge strane Rusija i Kina sve više ulagali u svoje programe hipersoničnih raketa. Tek nakon uspeha dveju zemalja, usledila je reakcija američkih konstruktora koji su nastojali da što pre sustignu svoje rivale i nadoknade izgubljeno vreme.

Ipak, godine nedovoljnog ulaganja i nedostatak neophodnih infrastrukturnih objekata, poput podzemnih tunela za testiranje, doveli su do toga da dok ruska i kineska vojska imaju po tri različita modela, američka nema ni jednu hipersoničnu raketu u operativnoj upotrebi. Nakon ukidanja programa AGM-138 ARRV, ostaje upitno da li će najmoćnija svetska sila uopšte uspeti da razvije hipersoničnu raketu tokom 2024. ili čak 2025. godine.