Suša i šumski požari koji ovog leta bukte širom južne Evrope najočigledniji su pokazatelji da kontinent ima ozbiljan problem s nestašicom vode, koji se, s klimatskim promenama, sve više zaoštrava, ocenjuje "Fajnenšel tajms".
"Ne postoji zemlja u Evropi koja može da se pretvara da je od toga zaštićena", kaže za list vođa tima za vodu u OECD-ovom direktoratu za životnu sredinu Ksavije Leflajv.
Suše su, kako se dodaje, "dramatično porasle" i po broju i po intenzitetu u EU, a broj pogođenih oblasti i stanovništva, prema podacima Svetske meteorološke organizacije, porastao je za gotovo 20 odsto između 1976. i 2006. godine.
Svetski institut za resurse prognozirao je 2020. da će globalna potražnja za slatkom vodom do 2030. godine premašiti raspoložive zalihe za 56 odsto.
Navikli na hladne zime i konstantno visoke nivoe kiše, evropski kreatori politike do sad nisu puno razmišljali o nestašicama.
"Većina vodnih režima u Evropi nasleđeni su iz vremena izobilja. Sada ih treba reformisati kako bi se prilagodili oskudici. Ovo su veoma nezgodne i politički teške reforme, ali su od suštinskog značaja", kaže Leflajv.
Evropska žeđ ne samo da pogađa poljoprivrednike, već će se odraziti i na domaćinstva, ali i druge industrije, između ostalih i energetiku, budući da je voda neophodna i za hlađenje nuklearnih elektrana i za proizvodnju hidroenergije.
"Komplikovane lokalne regulacije vode, cevi koje prokišnjavaju i ekstremno vreme pretvaraju čak i najvlažnije delove Evrope, kao što su Poljska ili Nemačka, u područja 'vodenog stresa'. Belgija, poznata po tmurnom vremenu, zemlja je u Evropi sa najvećim takvim stresom zbog svoje gustine naseljenosti i loše infrastrukture, prema indeksu VRI objavljenom ovog meseca", navodi "Fajnenšel tajms".
Evropa se zagreva brže od svih drugih kontinenata, a dodatnu muku stvara i to što opadaju tokovi od otopljenih glečera koji su ključni za vodosnabdevanje kontinenta. Na sve to, sušno zemljištve ne zadržava dovoljno kišnicu, pa se tako iscrpljuju i podzemne rezervne vode.
"Izazov je što nam ponestaje površinske vode, a onda podzemne vode i koristimo mnogo većom brzinom od one kojom se obnavljaju", kaže saradnik u kompaniji "Ekolab" Džef Taunsend.
Evropa, koja tek počinje da brine o nestašici vode, ima velike probleme s njenom distribucijom, pa se tako, kako "FT" navodi, u proseku 25 odsto pijaće vode gubi kroz cevi koje propuštaju. Najgore je u Bugarskoj, Rumuniji i Italiji, a konkretno u Rimu se na ovaj način rasipa čak 42 odsto dragocene tečnosti, budući da je tamošnja infrastruktura još iz doba Carstva bukvalno nalik situ.
Ovakva crurenja nisu samo bacanje vode, već i bacanje para.
"Sva ova curenja su ono što mi zovemo 'voda bez prihoda'. Morate proizvesti vodu za piće, a to je trošak. Onda je stavite u cevi i ako ona ne dođe do slavine, to će biti nenaplativo", kaže šef za EU poslove u grupi za vodu i otpad "Veoli" Denis Bonvilain.
Tradicionalno, evropski računi za vodu su relativno jeftini u poređenju sa troškovima računa za energiju, što automatski znači da kompanije koje cevovode treba da poprave na raspolaganju imaju manje keša.
Prema OECD-u, sve zemlje EU osim Nemačke treba da povećaju godišnju potrošnju na vodu za više od 25 odsto da bi se uskladile sa pravilima EU za piće i otpadne vode, što znači da će računi verovatno porasti.
Industrijsko telo "Voter Jurop" preporučilo je da se veći fokus stavi na vrste vode koje se koriste u različite svrhe, kao što je reciklirana voda za industriju i poljoprivredu, dok se kišnica čuva za piće.
Cena nereagovanja bi "pet puta premašila investiciju koja je potrebna" industriji da bi se unapred uhvatila u koštac sa rizicima nestašice vode, navodi se u saopštenju.