Gde će biti sledeći državni udar u Africi?

Mali, Gvineja, Burkina Faso, Čad, Sudan, Niger, a sada i Gabon, čitav niz afričkih zemalja se u poslednje tri godine suočio sa vojnim pučevima, u kojima su uklonjeni "demokratski" izabrani predsednici i ukorenjene porodične dinastije.

Nemoguće je reći koja će zemlja — ako će ih uopšte i biti — slediti njihov primer, ali nedostaci u političkim sistemima nekoliko zemalja mogu da ukažu na lidere koji su posebno ranjivi, piše "Fajnenšel tajms".

Pol Bija, predsednik Kameruna od 1982. godine koji je pre toga obavljao i premijersku funkciju, visoko je na listi.

"Reč je o nepopularnom predsedniku koji je na toj funkciji već decenijama", objašnjava Fransoa Konradi, analitičar konsultantske kuće Oksford Ekonomiks Afrika.

Devedesetogodišnji kamerunski predsednik je "široko viđen kao korumpiran" i veruje se da želi da ga nasledi njegov sin Frank, što bi bio nepopularan potez, dodaje Konradi.

"On je veoma star, a ljudi oko njega mu ograničavaju pristup i upravljaju državom dok je on manje-više odsutan", kaže taj analitičar. Bija obično provodi više meseci godišnje van svoje zemlje, uglavnom u svojim evropskim rezidencijama.

Svaki od nedavnih afričkih udara imao je jedinstvene karakteristike, ali zajednička karakteristika svih njih je prisustvo vojnika koji su svesni da će se, ukoliko se odluče za puč, suočiti sa malim efektivnim otporom.

Pretnja iz Nigerije da će upotrebiti silu kako bi srušila pučiste u susednom Nigeru, u kom je smenjen predsednik Mohamed Bazum, nije ispraćena vojnom akcijom. Generali iz Zimbabvea su se još 2017. godine suočili sa malo ili nimalo kritika zbog uklanjanja dugogodišnjeg predsednika Roberta Mugabea.

"Jedino pitanje je gde će se dogoditi sledeći državni udar", opominje analitičar u Centru za demokratiju i razvoj Afolabi Adekaiaoja. "U eri kontroverznih izbora, jasno je da vojne i političke elite vide alternative. Sada je pitanje koliko su ove promene prihvaćene, kao i koliko su efikasne i održive - na bolje ili na gore."

Režimi Denisa Sasua Ngesa, predsednika Republike Kongo - Brazavil koji je preuzeo vlast u puču 1997. godine, Teodora Obijanga, predsednika sa najdužim stažom na svetu koji vlada Ekvatorijalnom Gvinejom otkako je zbacio svog ujaka pre 44 godine, i Faure Gnasingbe, predsednika Togoa koji je 2005. nasledio svog oca, u opasnosti su ukoliko generali u njihovim zemljama odluče da iskoriste nezadovoljstvo naroda, novi FT.

U svim navedenim slučajevima reč je o starijim političarima koji neguju manje ili više bliske odnose sa nekadašnjim evropskim kolonizatorima, u kojima često poseduju pozamašnu imovinu kupljenu državnim novcem. 

U tome prednjači Teodoro Obijang, predsednik male i naftom bogate Ekvatorijalne Gvineje, koji važi za jednog od najbogatijih afričkih predsednika. Iako je njegova zemlja jedna od najbogatijih u Africi kada je reč o BDP-u po glavi stanovnika, većina stanovništva živi u siromaštvu dok prihodi od nafte završavaju na računima bogate elite bliske predsedniku, najčešće u Evropi i SAD.

Pojedini analitičari smatraju da bi i Mahamat Idris Debi, predsednik Čada koji je preuzeo dužnost od svog oca, mogao biti ugrožen. Smatra se da Debiju nedostaje harizma i moć njegovog oca, koji je ubijenog tokom ofanzive protiv pobunjenika 2021. godine.

Relativno stabilne zapadnoafričke države kao što su Senegal i Obala Slonovače smatraju se manje ranjivim. Ipak, analitičari kažu da bi nezadovoljstvo francuskim uticajem u Senegalu, koji je ove godine bio poprište političkih nemira, i u Obali Slonovače, gde je predsednik Alasan Uatara saveznik Pariza, moglo da motiviše potencijalne pobunjenike.

Obala Slonovače tradicionalno važi za najvernijeg fracuskog saveznika u Zapadnoj Africi, pošto su svi režimi koji su od nezavisnosti vladali tom zemljom težili bliskim odnosima sa Parizom.