Propala ukrajinska kontraofanziva primorala je Zapad da razmotri pregovore o prekidu vatre u Ukrajini sa Rusijom, na liniji trenutnog statusa kvo i bez čvrstih političkih obaveza. Ovo bi transformisalo sukob u klasični format Hladnog rata, piše za RT internešenel Sergej Poletaev, suosnivač projekta "Vatfor".
Zapad će pokušati da nametne ove pregovore sa pozicije snage, dok će spremnost Moskve da se angažuje zavisiti od njenih uspeha ili neuspeha na bojnom polju u narednim mesecima, dodaje on.
U zapadnoj štampi glavne priče o Ukrajini poslednjih nedelja bile su o tome koliko je ukrajinska vojska bila loša i koliko je ruska vojska jaka u odbrani. To znači da je ofanziva Kijeva, iako formalno nije završena, skoro definitivno otpisana.
Rezultati dvanaestonedeljne borbe su sledeći: Prva od tri ruske odbrambene linije je dostignuta u vrlo uskom području, zauzeto je pet ili šest sela u okolini, a većina rezervi pripremljenih za operaciju je iskorišćena.
Iako ukrajinske snage i dalje pokušavaju da napreduju na Zaporoškom frontu, opklada Zapada na ukrajinski vojni poraz Rusije očigledno nije uspela. Generalno, krhka ravnoteža (ili poziciona pat pozicija) je uspostavljena na liniji fronta, ostavljajući pitanje vojne inicijative i budućnosti sukoba u vazduhu. Sve se više govori o prekidu vatre, piše Poletaev.
Situacija na terenu
Ukrajinski sukob je kao klatno: jedna strana napravi stratešku grešku, neprijatelj je eksploatiše, udara, stiče prednost i onda počiva na lovorikama. Prva strana radi na svojim greškama, uzvraća (takođe nedovoljno za potpuni poraz) i počiva na sopstvenim lovorikama. I ciklus se stalno ponavlja.
Jedan i po ciklus je prošao: prva etapa ruske vojne operacije i "dobrovoljno" povlačenje iz okoline Kijeva, nakon čega su Zapad i Ukrajina pripremili i izveli operacije u Hersonu i Harkovu. Moskva je tada radila svojim greškama, mobilizacijom, stvaranjem odbrambene linije i remećenjem ukrajinske ofanzive koja je sada potpuno u haosu.
Da bi imao šansu da pobedi Rusiju na bojnom polju, neprijatelj mora da umnoži svoju prednost nad ruskim oružanim snagama. Da bi to uradio, moraće da udvostruči ili utrostruči vojne zalihe, udvostruči ili utrostruči broj svojih trupa, i da dobije stotine najnovijih aviona sa najmoćnijim naoružanjem, umesto desetina zastarelih.
Prvo, ovo bi trajalo najmanje nekoliko meseci, čak i pod pretpostavkom da će Rusija stajati po strani i neće pripremiti odgovor. Drugo, Zapad za sada uopšte nije oduševljen takvim razvojem događaja: trenutni nivo njegovog snabdevanja obezbeđuje nadoknadu gubitaka Kijeva i njegovu sposobnost da nastavi odbranu na trenutnom nivou sukoba. Dakle, u suštini, dovoljno da ostane na površini.
Kako ofanziva jenjava, zamah klatna na bojnom polju se pomera ka Rusiji. Da li ruski Generalštab ove godine sprema veliku ofanzivu ili će nastaviti da igra na odbranu? Prvoj premisi u prilog idu velike rezerve koje nisu korišćene u letnjim borbama, a u korist druge ide odbrambena linija koja je izgrađena celom dužinom fronta, koja je od jeseni prošle godine statična. Napustiti to značilo bi uskratiti sebi prednost, smatra Poletaev.
Napasti, ili ne? Čini se da ima smisla napadati samo sa određenim ciljevima: Potreban je strateški poraz ukrajinskih snaga, koji će Moskvi omogućiti da nametne svoju volju neprijatelju. Da bi to postigli, ruskim snagama je potrebna dvostruka ili trostruka prednost, koju trenutno, izgleda, nemaju.
Ruska vojna industrija je dobila zamah, a vojska sada raste brže od neprijatelja. Postoji masovno zapošljavanje po ugovorima i, kao rezervna mera, izvršena je duboka reforma sistema mobilizacije. Ako postane jasno da je Zapad izabrao novu rundu eskalacije, Rusija će udariti sa onim što ima – što je pre moguće, pre nego što neprijatelj stigne da ojača.
Na domaćem frontu
Pošto vojni sukob u Ukrajini nije sveobuhvatni rat, gubitnik neće biti strana kojoj fizički ponestane snage, već ona koja ranije izgubi volju za borbom. Ovde je važna jasna vizija pobede i jasna strategija za njeno postizanje, navodi autor teksta za RT internešenel.
Rusija je u početku imala problema sa ovim: početak je bio šok za sve i isto tako se iznenada pretvorio u dugotrajni vojni sukob sa nizom poraza.
Rusko društvo je prošle godine izdržalo udar i - doduše ne odmah, tek pred kraj godine - se pribralo i pripremilo za dugu i tešku borbu. Koncepcija pobede je jasna: i dalje je potrebna demilitarizacija Ukrajine (radikalno smanjenje njene vojske), neutralni status Kijeva (i mehanizam za njegovu kontrolu) i priznavanje nekog oblika teritorijalnih promena. Ovo poslednje će, inače, pravno biti najteže; ovde su – zarad međunarodnog legitimiteta – mogući jezuitski oblici kao što je zakup na 99 godina.
Iako ovaj koncept pobede nije artikulisan, on je intuitivno jasan; postupci vlasti na svim nivoima nisu u suprotnosti sa tim; a društvo se, iako ne baš srećno (u oružanim sukobima uživaju samo ljudi koji nisu potpuno zdravi), skupilo i spremno je, ako ne da direktno učestvuje, onda da to podrži ili bar toleriše. Sve će to pre ili kasnije doneti rezultate na frontu – ako neprijatelj ne odgovori istim jedinstvom.
Na raskrsnici
Sačuvavši svoje rezerve, ruske snage vode sporu ofanzivu kod Kupjanska, dok je neprijatelj, a to je u stvari Zapad, pred izborom: da se okupi, da udvostruči i utrostruči svoje napore ili da se tiho povuče iz igre. Nema trećeg izbora. Strategija čekanja funkcioniše samo ako je jasno šta čekate. U suprotnom, igranje na kartu vremena će dovesti samo do uspešnih udaraca motivisanijeg protivnika, navodi Poletaev.
Zapadna odabrana doktrina proksi rata pokazala se kao ćorsokak. Kao što je pokazalo proteklih godinu i po dana, uz sadašnju sporu eskalaciju, Rusija može da parira vojnim naporima Ukrajinaca. U ovom slučaju, čak ni teorijsko udvostručenje ili utrostručenje ukrajinske vojske neće se pokazati kao "lek".
Da bi se ujedinio, Zapadu je potrebna volja, potreban mu je jasan cilj, novi koncept pobede, san za borbu - možda vojni poraz Rusije?
Ako je tako, čini se da bi to zahtevalo ili direktnu vojnu intervenciju u Ukrajini ili drugi front u ovom ili onom obliku: na strani Poljske, u Pridnjestrovlju ili negde drugde. Tome će prethoditi izjave zapadnih lidera o neprihvatljivosti vojne pobede Kremlja i odgovarajuća medijska propaganda koja se zalaže za eskalaciju.
Međutim, čini se da Zapad zapravo ne želi eskalaciju, već klasični Hladni rat i višegodišnje obuzdavanje – duga strategija koja se već jednom pokazala efikasnom.
Da bi to uradio, Zapad treba da zamrzne sukob. Iz njegove perspektive bilo bi dobro da Kijev pobedi, ali ako je to nemoguće, bar u sadašnjem stanju, neka bude tako. Ukrajina bi tada postala granica za Zapad, slično Zapadnoj Nemačkoj u 20. veku, ali da bi to funkcionisalo, potreban je dovoljno čvrst sporazum sa Moskvom.
To je osnova za smislene pregovore koji bi mogli da počnu ove jeseni. Ili su već u toku. Poluga Zapada može biti pretnja sopstvenom direktnom intervencijom ili otvaranjem drugog fronta.
Može li takav blef da funkcioniše? S jedne strane, ovakav sporazum bi bio u suprotnosti sa ruskom vizijom pobede. Ali, opet, prekid vatre pod uslovima Moskve, a bez odlučnog vojnog poraza ukrajinskih snaga izgleda nemoguć.
S druge strane, ako situacija na bojnom polju počne da se okreće protiv Kijeva, biće u interesu Zapada da okonča sukob što je pre moguće dok njegov klijent još ima neku vrstu snage. To, piše Poletaev, znači neku vrstu pritiska, posebno preko medija, da bi ih uplašili.
Kako se pozicioni ćorsokak na bojnom polju pogoršava, Moskva će biti sve više u iskušenju da obezbedi makar slab mir. Borbe su povezane sa velikim gubicima, a ne radi se o sankcijama, već o izgubljenim životima i banalnim dnevnim izdacima budžeta. Uslovni "Minsk 3" može se pokazati kao pogodan kompromis koji odlaže problem na duže vreme.
Do sada je ruska retorika bila prilično beskompromisna, ali to je samo zato što su na talasu uspeha. Ako Moskva nađe način da probije odbranu i izađe iz ćorsokaka, boriće se do pobede. Ako ne, moraće dobro da razmisli šta dalje.
Imajte na umu da pregovori u pozadini neprijateljstava mogu trajati dugo, možda čak i godinama, upozorava Poletaev za RT internešenel.