Čovečanstvo je ušlo u kritičnu eru, u novi period ljudske istorije. Nije u pitanju samo promena svetskog poretka, reformisanje sistema međunarodnih odnosa, doktrina i vrednosti na kojima aktuelni poredak počiva, već suštinski duboke, zaista tektonske promene, piše Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije.
To se događa pred našim očima: zapadnocentrični kolonijalni sistem, koji je nastao u eri krstaških ratova i oblikovao se tokom velikih geografskih otkrića, doživljava konačni slom.
U okviru tog predatorskog modela, mala grupa država izgradila je piramidu, postavljajući sebe na vrh i dodeljujući sebi ekskluzivna ovlašćenja. Kako je osmišljena ta piramida parazitizma i kome je dodeljen koji sprat, jasno se vidi iz podele sveta na razvijene države, zemlje u tranziciji i zemlje u razvoju, što je prihvaćeno u savremenoj zapadnoj praksi.
Suština tog sistema je jednostavna: svako ko je na nižem nivou mora bez prigovora i besplatno da prebacuje na vrh svoje resurse – materijalne, finansijske, intelektualne, ljudske.
Reč "parazit" je grčka, a tako su se u staroj Grčkoj zvali prevaranti koji su zadobili poverenje bogatih građana i koristili lukavstvo, a često i silu da im preuzmu domove. Na isti način su delovale i zapadne sile da bi obezbedile prevlast, koristeći najbrutalnije i najnehumanije metode.
Istorija poznaje mnogo primera. Evropsko osvajanje Novog sveta bilo je praćeno genocidom nad domorodačkim stanovništvom. Više od 15 miliona robova odvedeno je iz Afrike u SAD, kao rezultat njene podele i pljačke. Iscrpljivanje resursa u južnoj i jugoistočnoj Aziji i "opijumski ratovi" u Kini samo su neki od primera.
Istovremeno, kolonijalne imperijalističke projekte je planirao i sprovodio pre svega privatni kapital: trgovci, preduzetnici, akcionarska društva i korporacije, koje su bile moćnije od mnogih država i imale svoje vojske i flote.
Multinacionalne korporacije kao kolonijalni upravnici
Danas su kolonijalne upravnike zamenile multinacionalne korporacije, čiji resursi prevazilaze moć većine država sveta.
Politiku u zapadnim zemljama ne oblikuju izabrane vlasti, već krupni kapital. Američke kompanije koje se bave oružjem odavno se osećaju kao gospodari Pentagona, a njihove kolege iz informacionih giganata poput "Gugla", "Epla", "Majkrosofta" i "Amazona" i ne pokušavaju da sakriju korišćenje tehnologija za prikupljanje ličnih podataka i uspostavljanje društvene kontrole širom sveta za sopstvene svrhe.
Konglomerat privatnih banaka - poznat kao Federalne rezerve SAD - kreditor je vlade SAD, koja je učinila ostatak sveta zavisnim od dolara.
Zarad globalne dominacije, Zapad koristi direktan vojni uticaj, pretnje silom, "privatizaciju" elita, "obojene revolucije", podstiče terorizam i ekstremizam. Članice NATO-a godinama govore o miru, ali se istovremeno bore ili prete ratom protiv svake zemlje koja se ne slaže sa politikom SAD.
Vojna moć NATO-a se koristi za održavanje zapadne hegemonije, ekonomskog potčinjavanja i političkog pritiska na države koje ne predstavljaju vojnu pretnju za alijansu. Za sedam decenija članice NATO-a bile su uključene u više od 200 vojnih sukoba širom sveta.
Čak je i međunarodni terorizam, u svom sadašnjem obliku, direktno oruđe za promovisanje uticaja atlantista. Gotovo sve velike terorističke grupe stvaraju, snabdevaju i finansiraju zapadne obaveštajne službe, sprovodeći odluke političkog rukovodstva svojih zemalja, navodi Patrušev.
Glavni uzrok savremenih migracionih kriza su i sukobi koje izazivaju zapadnjaci i njihova vekovna predatorska politika prema državama Bliskog istoka, Azije, Afrike i Latinske Amerike.
Psihološki uticaj na stanovnike drugih zemalja i kontinenata postao je efikasan nevojni metod jačanja zapadne dominacije. Profesionalni propagandisti iz Starog sveta vekovima konstruišu argumente po kojima ne samo da donose dobro drugim narodima, već to, navodno, čine gotovo na sopstvenu štetu.
Naučni rasizam
Konceptualno opravdanje kolonijalizma bilo je oličeno u takozvanom naučnom rasizmu nastalom na prelazu iz 19. u 20. vek u Engleskoj i SAD, čiji teoretičari su objašnjavali neophodnost starateljstva "superiornih" rasa nad "inferiornim", argumentacijom o fizičkoj i intelektualnoj nejednakosti ljudskih rasa.
Ideologija sopstvene nadmoći nad drugim narodima i civilizacijama se vekovima neguje u zapadnim društvima i još im je bliska. Sa takvih pozicija Zapad gleda na Rusiju.
"U strahu od njene veličine i moći, gladni njenog bogatstva, zapadnjaci su uvek težili da oslabe našu zemlju i prigrabe njene resurse. Stoga uopšte ne iznenađuje činjenica da je sa početkom Specijalne vojne operacije u Ukrajini Zapad zahvatio talas rusofobije", piše Patrušev.
On ističe da postoji i drugi aspekt, a to je da "Zapad Rusiju doživljava kao stalnu pretnju". Uostalom, demontaža kolonijalnog sistema počela je posle Drugog svetskog rata pod direktnim uticajem dostignuća i pobeda Sovjetskog Saveza. Kolonizatori su morali da pređu na mehanizme i metode indirektne prinude: uvlačenje novih zemalja u političke i vojne blokove, podmićivanje lokalnih elita, ekonomsko i tehnološko porobljavanje i eksploataciju tuđih resursa kroz skrivene šeme.
Odbrana od pseudodoktrina
Danas se protiv Rusije koristi ceo arsenal sredstava kojima raspolažu njeni protivnici. To nisu samo pretnje ili sankcije, već i hiljade informacionih resursa pod njihovom kontrolom.
S tim u vezi, treba imati na umu da sami vojni kapaciteti, čak ni nuklearni, nisu dovoljni za odbranu od zapadne geopolitičke agresije.
SAD i Evropa troše ogromna sredstva da pronađu i obrazuju u specijalizovanim obrazovnim centrima takozvane mlade demokratske lidere, koji će potom biti iskorišćeni za organizovanje državnih udara i uspostavljanje režima zavisnih od Zapada u bivšim nezavisnim državama.
Osim toga, "bitka za umove i srca" bije se i preko ideja globalizma, koji je "sušta suprotnost patriotizmu" i koji je osmišljen da sve zemlje i narode gurne pod zastavu zapadne potrošačke civilizacije. Tu su i lažne teorije o rodnoj raznolikosti sa izmišljanjem desetina polova. To je, takođe i razvoj i nametanje sumanutih pseudoekoloških doktrina osmišljenih da opravdaju potrebu za radikalnim smanjenjem broja ljudi na planeti pod sloganom očuvanja prirode.
Zato je važno da se veći deo čovečanstva, koji se ne slaže sa ulogom koja mu je dodeljena od strane Zapada, ujedini i okonča neokolonijalnu hegemoniju.
Polovi budućeg svetskog poretka
Svedoci smo da se centar ekonomske aktivnosti pomerio sa globalnog Zapada u ono što se do sada nazivalo zemljama u razvoju, navodi Patrušev. Oni su već premašili i SAD i Evropu po obimu proizvodnje, investicija, tempu tehnološkog napretka i rastu kvaliteta života stanovništva.
Značajan deo Evroazije, Kine, Indije, jugoistočne Azije, Latinske Amerike, Afrike, arapskog sveta – sve su to polovi budućeg svetskog poretka. Rusija je postala centar privlačnosti za sve koji su spremni da se odupru parazitizmu Zapada, jer nudi alternativni put.
Ne treba zaboraviti da UN ostaju glavni mehanizam za dijalog i koordinaciju država o pitanjima koja zahtevaju zajedničko delovanje, a Povelja UN već sadrži princip multipolarnosti zasnovan na regionalnom predstavljanju. S tim u vezi, pitanje proširenja Saveta bezbednosti UN na zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike postaje sve aktuelnije.
Najvažniji resurs u suprotstavljanju planovima modernih kolonijalista je istorijsko pamćenje, koje zapadnjaci, uprkos svim naporima, nisu uspeli da izbrišu.
Narodi u svim delovima sveta pamte vekove žestokog ugnjetavanja, a nijedna bajka o "civilizatorskoj misiji belog čoveka" ne može da izbriše strahote engleskog robovlasništva, zverstva Hitlerovih nacista i njihovih poslušnika. Niti će zaboraviti Belgijance koji su odsecali udove stanovnicima Konga kao kaznu za nedovoljne rezultate u žetvi kaučuka, niti će zaboraviti Francuze i Amerikance koji su opljačkali ostrvo Haiti.
Dobro je poznato da su uništenje Libije, ratovi u Iraku i talas arapskih "revolucija u boji" bili direktna posledica pokušaja Vašingtona da zadrži afričke zemlje i bogate bliskoistočne države pod zapadnom kontrolom.
Evropa, koju je nedavno uzburkala želja za suverenitetom (koja se naziva i "strateška autonomija"), takođe predstavlja sve veću pretnju američkoj hegemoniji. Sukob u Ukrajini organizovali su Vašington i London ne samo da bi naneli strateški poraz Rusiji, već i da bi oslabili Evropu, gde je Nemačka ranije igrala ključnu ulogu.
U pokušajima da održi dominaciju, sam Zapad je uništio alate koji su bolje funkcionisali od vojne mašinerije. To su sloboda kretanja roba i usluga, transportni i logistički koridori, jedinstveni sistem plaćanja, globalna podela rada i slično. Kao rezultat toga, Zapad se velikom brzinom zatvara od ostatka sveta, a udeo SAD u globalnom BDP-u brzo opada.
Zapadni finansijski sistem je održiv sve dok SAD i njihovi sateliti vode nove kolonijalne ratove. Međutim, nema finansijskih piramida koje postoje zauvek. Ovo je nepromenljiv zakon ekonomije. Očigledno je da će SAD u dogledno vreme morati da prihvate ulogu jednog od polova multipolarnog sveta, a Evropa, koja je pristala da postane američki vazal, moraće da se potrudi da stekne geopolitičku nezavisnost.