Misterija Kenedijevog ubistva: Šta (ni)je otkrila Vorenova komisija

 Ubistvo predsednika SAD Džona Kenedija, koje se odigralo 22. novembra 1963. godine u Dalasu, u Teksasu, sve do danas podstiče kontroverze i sporenja. Sumnja u zvaničnu verziju ovog događaja postojala je od početka istrage.

Novi predsednik SAD Lindon Džonson pokušao je da na rasprave stavi tačku, osnivajući zloglasnu Vorenovu komisiju, izvršnom naredbom iz novembra 1963. Ta komisija je trebalo da konačno "zaključi slučaj", ali to joj nije pošlo za rukom.

Ima zaista mnogo nejasnih i čudnih detalja u ubistvu Kenedija. Pomenimo samo da je, stvarnog ili navodnog, počinioca Li Harvija Osvalda, svega dva dana kasnije ubio izvesni Džek Rubi, a da je ovo ubistvo iz podruma policijske stanice u Dalasu prenosila televizija. Šta je ovaj vlasnik kockarnica radio u lokalnom zatvoru? I Rubi je ubrzo umro pod nerazjašnjenim okolnostima, navodno od raka pluća, u januaru 1967. 

Vorenovu komisiju osnovao je lično predsednik Džonson. To je bila Predsednička komisija, a ne komisija čiji bi rad nadzirao Kongres.

Takođe, osnivanje Komisije omogućilo je da se izbegne da vođenje istrage bude prepušteno generalnom tužiocu Robertu Kenediju, bratu predsednika Kenedija. Nadležnost tužioca Kenedija bila bi moguća ukoliko bi se već uveliko diskreditovana država Teksas povukla iz slučaja u korist saveznih vlasti u Vašingtonu.

"Usamljeni strelac" Li Harvi Osvald

Ubrzo posle konsultacija koja je održao sa direktorom FBI Edgarom Huverom, Džonson je osnovao Komisiju.

Komisija je imala posebna ovlašćenja, koja su joj omogućavala da na svedočenje poziva razna lica i pravo na izvođenje dokaza, ali pod krajnje neobičnim okolnostima. Njen konačni izveštaj, koji sadrži 888 stranica, predstavljen je Džonsonu i objavljen je, kako se tvrdi, u integralnoj verziji 27. septembra 1964.

Kako pokazuju transkripti Džonsonovih telefonskih razgovora, neki zvaničnici su se otvoreno protivili njenom formiranju. Inače, Komisija je dobila svoje nezvanično ime prema predsedavajućem, glavnom sudiji Erlu Vorenu. 

Zaključci Komisije bili su jasni i krajnje nedvosmisleni: predsednika Kenedija ubio je Li Harvi Osvald, koji je delovao kao "usamljeni strelac". Komisija je zaključila i da je Osvaldov ubica Džek Rubi sve uradio na svoju ruku. Nalazi Vorenove Komisije nisu doprineli smirivanju, već su izazvali nove kontroverze, koje su kasnije potvrdila neka istraživanja.

Kako primećuje istraživač ubistva Kenedija Tijeri Lenc, ozbiljne greške policijskih snaga Dalasa, kao i neki potezi vlasti Teksasa, koje su naprasno odlučile da ceo "slučaj zatvore", dodatno su podgrejali sumnje u zvaničnu "istinu", što traje sve do danas.

Autoritet predsednika Džonsona, koji je i sam bio iz Teksasa, time je bio ozbiljno načet.

Okupljanje u atmosferi tajnosti

Uskoro je diskreditovan i savetnik predsednika Džonsona, Nikolas Kacenbah, imenovan na mesto savetnika neposredno posle ubistva Kenedija. U stvari, Kacenbah se najviše diskreditovao sopstvenim izjavama, poput one da "javnost mora da bude zadovoljna time da je Osvald bio ubica i što nema saveznike koji su na slobodi."

Sudija Voren je najpre odbio da predsedava komisijom. Tek pod pritiskom Džonsona, koji je govorio o "međunarodnim tenzijama i "opasnosti od rata", koje je navodno izazvalo ubistvo njegovog prethodnika, Voren je prihvatio predsedavanje.

Ostali članovi komisije birani su između predstavnika Republikanske i Demokratske stranke u Predstavničkom domu. Ipak, oni su uključivali i figure poput bivšeg predsednika Svetske banke Džona Džeja Mekloja ili bivšeg direktora CIA Alena Dalsa, koga je Kenedi otpustio u novembru 1961. godine, nakon debakla u Zalivu svinja na Kubi.

Vorenova komisija se prvi put sastala 5. decembra 1963, u zgradi Nacionalnog arhiva u Vašingtonu, a raspuštena je deset meseci kasnije. Sva zasedanja Komisije bila su zatvorena, što im je davalo atmosferu tajnosti. Zapravo, saslušanja su bila zatvorena za javnost ukoliko svedok nije zahtevao javno saslušanje. Izuzev jednog jedinog svedoka, niko to nije zatražio od Komisije.

Kako je nedavno primetila portparolka ruskog Ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova: "Istorija porodice Kenedi dovoljno govori sama za sebe. Samo četiri godine nakon ubistva 35. predsednika Džona Kenedija, u noći između 4. i 5. juna 1968, njegov brat Robert Kenedi ubijen je u hotelu `Ambasador' u Los Anđelesu. Tada je važio za favorita na predsedničkim izborima."

Zašto je ubijen još jedan član porodice Kenedi? "Smrt Roberta Kenedija", izjavila je Zaharova, "tada je izazvala olakšanje kod predstavnika vojno-industrijskog kompleksa, koji su zaradili ogroman profit od Vijetnamskog rata, koji je upravo Kenedi nameravao da okonča."

Tajna "magičnog metka"

Konačno, i nekadašnji američki obaveštajac Pol Landis, koji je štitio bivšu prvu damu SAD Džeki Kenedi, i u trenutku smrti se nalazio pored Džona Kenedija, nedavno je izrazio duboke rezerve prema nalazima Vorenove komisije.

U nedavnom intervjuu, koji je dao za "Njujork tajms", Landis je posumnjao u izveštaje o "magičnom metku", koji je, pre nego što je pogodio tadašnjeg guvernera Teksasa Džona Konalija, navodno prošao kroz telo Kenedija.

Landis je u svojim izjavama ponovo osporio i zvanični izveštaj CIA, prema kome je za smrt tadašnjeg predsednika kriv Osvald. Takođe, on je svedočio da je čuo više pucnjeva i da posle niko nije obezbeđivao mesto ubistva.

Landisov iskaz ukazuje na mogućnost da je u ubistvu učestvovalo više od jednog napadača jer, ukoliko "magični metak" nije pogodio i Kenedija i Konalija, teorija "jednog metka" je lažna, što ide u prilog zaključku FBI prema kojem Osvald nije imao vremena da puca dvaput zaredom.

Ko, dakle, stoji iza ubistva predsednika Kenedija? Preostaju samo nagađanja; previše je pitanja, premalo jasnih odgovora. Ako je Kenedi, kao što tvrde neki od njegovih saradnika, zaista želeo da normalizuje odnose sa SSSR-om, to je mogao da bude savršeno dovoljan razlog.

Rukovodstvo CIA i FBI je želelo da se i dalje "bore protiv crvene opasnosti", protiv ozloglašenog komunizma, uživajući u svim privilegijama u koje su spadali i izdašni državni fondovi, a to je, po svaku cenu, moralo da se spreči.

Kako zaključuje Zaharova: "Istorija američke politike sadrži mnoge ružne činjenice, koje se prećutkuju. Iza promocije licemerne retorike kriju se zapravo neokolonijalne ambicije i želja da se na bilo koji način zaštite njihovi geopolitički interesi i njihov neuhvatljivi uticaj u svetu."