Britanska vojska je, tokom oružanih akcija u Avganistanu, dokazano ubila 64 dece, a procenjuje se da bi broj poginulih maloletnika mogao biti i 135, objavila je organizacija AAOV (Action on Armed Violence) na svom sajtu.
Prema zvaničnim podacima britanskog Ministarstva odbrane, za 64 potvrđena slučaja pogibije dece tokom vojne kampanje od 2006. do 2014. godine isplaćena je novčana odšteta koja je u proseku iznosila 1.656 funti. Za slučajeve gde je navedeno da su poginuli sin, ćerka ili nećak, a gde nisu navedene njihove godine, s obzirom na starosnu strukturu avganistanske relativno mlade populacije, lako bi se moglo pretpostaviti da se takođe radi o maloletnicima i tada se zvanična brojka podiže na 135.
Organizacija ukazuje da je čak i navedeni manji broj poginulih mališana četiri puta veći od onog koji je Ministarstvo odbrane zvanično saopštilo kada je otkrilo da je u dejstvima britanske vojske stradalo 16 dece.
"Nema dokaza da je britanska vojska namerno ciljala civile ili decu i ove tragedije moraju da se označe kao posledica lošeg ciljanja, preterane upotrebe teškog naoružanja ili borbi u naseljenim područjima", navodi se u analizi AAOV-a.
Prosečna starost dece ubijene u britanskim vojnim akcijama je samo šest godina – najmlađa žrtva imala je godinu dana, najstarija 15 godina. Godine su navedene u 27 zabeleženih slučajeva za koje je isplaćena kompenzacija, a autori analize primećuju da nije zabeležena nijedna žrtva u Helmandu, avganistanskoj provinciji na koju se odnose podaci britanske vojske, koja ima 16, 17 ili 18 godina što otvara pitanje da li su oni bili posmatrani kao borci.
Za najmlađe žrtve, jednogodišnjeg dečaka i osamnaestomesečnu devojčicu, oboje ubijenih 2009. godine, Velika Britanija isplatila je ukupno tek nešto malo više od 3.000 funti.
Deca su najčešće stradala u razmeni vatre i vazdušnim udarima.
Prosečnih 1.656 funti odštete za stradalo dete manje je od sume koja je isplaćivana za smrtne slučajeve, 2.380 funti, ali autori napominju da su u iznos obe svote ušle i odštete za povrede i uništavanje poseda.
Napominje se da se podaci odnose samo na one Avganistance koji su znali za isplatu odštete, imali dovoljno dokaza da su im najmiliji stradali u britanskim vojnim udarima i mogli da prolaze kroz komplikovan proces kompenzacije, koji je često podrazumevao dostavljanje fotografija, medicinske dokumnetacije, intervjue sa britanskim službenicima.
Većina od 881 zahteva za odštetu podnetih britanskoj zvaničnoj kancelariji koja ih je prikupljala, odbijena je.