Jedinstveno tržište je u samoj srži Evropske unije, ali kada je reč o jednom proizvodu, lekovima koji spasavaju živote, onda važi pravilo svaka zemlja za sebe.
Pacijenti u EU nemaju dostupne iste lekove, pa doktor u Rumuniji u proseku čeka dve godine da prepiše isti medikament kao njegov kolega u Nemačkoj. Kada je reč o bolestima kao što je rak, to je razlika između života i smrti, ističe "Politiko".
Komesar za zdravlje EU Stela Kirijakides rekla je u aprilu da je potpuno neprihvatljivo da pacijentima u zapadnim i velikim državama članicama bude dostupno 90 odsto inovativnih lekova, dok je u istočnim, manjim članicama taj procenat tek oko 10 odsto.
Evropskoj komisiji predstavljen je predlog reforme tržišta lekova čiji je glavni cilj da reši ovaj problem. Predviđeno je da se kompanije podstaknu da plasiraju svoje proizvode u svih 27 država članica. To je, međutim, slab instrument za ono što stručnjaci nazivaju komplikovanim problemom i još uvek se veća hoće li uopšte funkcionisati.
U tekstu se analiziraju razlozi za ovakvu situaciju, pa se navodi da su pojedini lekovi veoma skupi, a u zavisnosti od jačine ekonomije neke zemlje, ona može izdvojiti manje ili više za zdravstvo: BDP Bugarske je, navodi se kao primer, pet puta manji od holandskog i očekivano je da se to odrazi i na to koliko država izdvaja za zdravstvo.
Švedski institut za zdravstvenu ekonomiju u svom istraživanju ukazao je da na lekove protiv raka najviše izdvajaju Austrija, Nemačka i Švajcarska, između 92 i 108 evra po glavi stanovnika, što je ogromna razlika u odnosu na od 13 do 16 evra koliko u iste svrhe troši Češka, Letonija ili Poljska.
"Veliki broj pacijenata obolelih od raka u Evropi, posebno istočnoj, nema efikasne lekove zbog njihove nepristupačnosti", navodi se u švedskom istraživanju.
Komplikovaniji razlog leži u nejasnom načinu na koji se određuju cene lekova. Najčešći način pregovaranja cena u Evropi je da se farmaceutske kompanije dogovaraju direktno sa vladama, i to tajno, tako da nijedna država ne zna koliko je druga platila za lek.
"Farmaceutske kompanije obično prvo predstavljaju lekove u zemljama gde očekuju da mogu da postignu najbolju cenu, obično najvećim i najbogatijim. Države poput Portugala, Grčke i istočnoevropskih zemalja dolaze na red kasnije, za dve ili tri godine", kaže Sabina Vogler koja je načelu farmakoekonomskog odeljenja Nacionalnog zavoda za javno zdravlje Austrije.
Dakle, kada izbacuju novi lek na tržište, farmaceutske kompanije odlaze u zemlje gde mogu da dobiju najbolju cenu. Vlade u tim zemljama postavljaju tzv. referentnu cenu koja je javno dostupna. Ali ta cena se menja u daljim poverljivim razgovorima gde se dogovara rabat koji se ne saopštava javnosti. Procedura počinje ponovo u drugoj zemlji, koja koristi javno objavljenu referentnu cenu kao početnu tačku pregovora o ceni leka.
Ukazuje se da odobravanje leka i njegova prodaja na određenom tržištu podrazumeva obimnu papirologiju. Prema propisima EU, država mora u roku od 180 dana da odluči koliko žele da plate za određeni medikament. Ali taj rok se zaustavlja svaki put kada zvaničnici i vladine agencije zatraže dodatnu dokumentaciju i dodatne informacije o leku.
Citiraju se i nalazi studije koja je pokazala koliko vreme donošenja odluke da li vlada želi da kupi lek ili ne može da bude različito: u Danskoj to je nešto više od četiri meseca u proseku, u Poljskoj, koja je najsporija po tom pitanju, oko 30 meseci.