Dan nemačkog jedinstva: Da li se Nemačka zaista ujedinila 1990?

Tridesetak godina posle ujedinjenja, Nemačka se suočava sa sve neizvesnijim geopolitičkim okruženjem, pisao je nedavno "Fajnenšel tajms":"Nemačko ponovno ujedinjenje 3. oktobra 1990. bilo je trijumf liberalne demokratije, ali poredak koji je omogućio nemački procvat upravo nestaje."

U Nemačkoj se 3. oktobar danas slavi kao nacionalni praznik - kao sećanje na dan kada su se 1990. ujedinile dve države: Nemačka Demokratska Republika (Istočna Nemačka) i Savezna Republika Nemačka (Zapadna Nemačka).

Nemačka se ujedinila četiri decenije nakon podele koja je nastala kao posledica poraza u Drugom svetskom ratu. Godinu dana ranije, 1989. godine, srušen je Berlinski zid. U do tada neviđenom stampedu stotine hiljada građana, nestao je jedan od najvećih simbola Hladnog rata: simbol političke, vojne i ideološke podeljenosti Istoka i Zapada, dvaju blokova, kapitalističkog i socijalističkog, na čijem su čelu bile dve vodeće svetske sile – SSSR i SAD. Ali umesto njega sada širom sveta niču novi zidovi i pojavljuju se nove podele.

Socijalistički blok je u previranju ubrzo i sam prestao da postoji, a navodno je prestao i Hladni rat, ili je samo tako izgledalo. Tome je prethodio sporazum između američkog predsednika SAD Ronalda Regana i sovjetskog vođe Mihaila Gorbačova.

Jedan od važnih događaja tih dana bio je početak pregovora Istočne i Zapadne Nemačke, koji je završio sporazumom o ujedinjenju. Ujedinjena Nemačka nije postala država naslednica, već samo nastavak ili produžetak Zapadne Nemačke.

Umesto da se govori o ujedinjenju, bilo bi tačnije da se kaže da je Zapadna Nemačka 1990. naprosto pripojila Istočnu. Tako proširena Nemačka zadržala je svoje mesto u međunarodnim organizacijama, uključujući Evropsku ekonomsku zajednicu (današnju Evropsku uniju), Ujedinjene nacije i, pre svega, NATO.

Lakovernost Gorbačova?

U međunarodnoj politici Gorbačov je želeo "poboljšanje odnosa sa Zapadom". To je bio razlog za raspuštanje Varšavskog ugovora, demontiranje Istočnog bloka i za ponovno ujedinjenje dve Nemačke. SSSR se odrekao komunizma, a potom se i sam raspao. Za razliku od Varšavskog ugovora, NATO nije raspušten, već je nastavio da se širi na istok.

Godine 1999, NATO je pokrenuo i agresiju na suverenu zemlju – Savezni Republiku Jugoslaviju, 2007. godine je podržao otcepljenje Kosova od Srbije. Danas je NATO faktički učesnik u ratu u Ukrajini.

Dokumenti iz američkog Arhiva nacionalne bezbednosti, sa kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti, pokazuju da Gorbačov, nakon raspuštanja Varšavskog ugovora, nije tražio nikakav pisani sporazum sa zapadnim državama, pre svega sa SAD, o neširenju NATO-a na istok. Da li je u pitanju samo naivnost ili lakovernost Gorbačova?

Počev od 1990. godine, Gorbačov je dobijao samo usmena uveravanja od američkih i evropskih lidera da se NATO neće širiti na istok. "Ni jedan inč prema istoku", rekao je tada američki državni sekretar Džejms Bejker.

Bejker je ubeđivao Gorbačova da je "ne samo za Sovjetski Savez, već i za druge evropske zemlje važno da imaju garancije da se, ako Sjedinjene Države zadrže svoje prisustvo u Nemačkoj u okviru NATO-a, vojna jurisdikcija NATO-a neće širiti na istok ni za milimetar".

Konačno, američki predsednik Džordž Buš je 31. maja 1990. rekao Gorbačovu: "Mi nemamo nameru, čak ni u mislima, da na bilo koji način naudimo Sovjetskom Savezu. Zato se zalažemo za ujedinjenje Nemačke unutar NATO-a."

Što se tiče uključivanja istočnoevropskih zemalja u Alijansu, britanski premijer Džon Mejdžor je 1991. godine rekao Gorbačovu: "Ništa od toga se neće dogoditi". Ali, dogodilo se.

Konačni rastanak sa NDR

Ostaje na kraju još jedno pitanje: da li se Nemačka stvarno ujedinila 1990. godine? "Nije", priznao je novinar "Dojče velea" Kaj Aleksander Šolc, "jer se o traumama istočnih Nemaca nikada nije ozbiljno govorilo, a oni su izgubili svoju državu."

Generacije Nemaca su odrastale u različitim svetovima - u Zapadnoj, ili u Istočnoj Nemačkoj. Istočni Nemci su se preko noći probudili u drugoj državi, sa drugačijim, njima nepoznatim pravilima. Kada je došlo do "ujedinjenja", Zapadni Nemci su izgubili interesovanje za još uvek siromašni istok zemlje. Postoje i političke razlike između nemačkog istoka i zapada: istok je konzervativan, zapad liberalan. Čak 20 odsto zapadnih Nemaca nikad nije bilo u istočnoj Nemačkoj.

Nemački "zaokret", kako su kasnije nazvani događaji koji su prethodili pripajanju NDR, za mnoge istočne Nemce značio je nezaposlenost – svaki drugi je izgubio posao. Zapad, koji je samo izdaleka izgledao lepo i privlačno, pokazao se kao prilično surovo, konkurentsko društvo, a idealizovana predstava o njemu uskoro je počela da nestaje.

Nešto drugačiju sliku događaja iz oktobra 1990. pružio je nemački list "Frankfurter algemajne cajtung", koja se sastoji od svedočenja samih Nemaca. Knjiga, koja sadrži 157 svedočenja, nastala je na inicijativu lista "Junge velt".

Kako je zabeležila jedna anonimna nemačka domaćica: "Ostalo je samo još nekoliko sati do ujedinjenja. Komično je da nas ceo svet gleda, a ja u svemu tome ne vidim ništa istorijsko. Došao je konačni rastanak sa NDR i taj rastanak je nekako tužan."

Kako je zapisala radnica nemačke pošte: "Ne mogu da se radujem, osećam se usamljeno i ranjivo. Ponekad pomislim da sam u malom čamcu usred uzburkanog mora. Gde ću sada? Nigde luke."

"U ponoć smo svi imali u rukama čašu sa votkom 'Gorbačov'", prisetila se medicinska sestra. "Želeli smo da zapevamo, kada se sa kasete začula stara himna. Zastala mi je knedla u grlu, na kraju su mi krenule suze."

"NDR više ne postoji, sada smo Nemačka", priznala je jedna domaćica."Ali, ne vidim nikakvog razloga za slavlje. Legla sam u krevet oko 22 sata i prespavala ujedinjenje."

"Sada smo Nemci, prisajedinjeni građani, došljaci, priključeni: bez imena i lica, bespomoćni", zaključila je učiteljica.