Spremite se za cenzuru iz Brisela: Šta donosi predlog novog Evropskog zakona o slobodi medija
Da li je put do pakla popločan dobrim namerama? Na to pitanje, barem kada je u pitanju Evropski zakon o slobodi medija, potpredsednica Evropske komisije Vera Jurova i mađarski premijer Viktor Orban dali bi različite odgovore.
Za Jurovu, zakon je način da se zaštiti medijska sloboda u Evropskoj uniji, dok je za Orbana uspostavljanje totalne kontrole nad medijima.
Šta piše u samom dokumentu?
Već u uvodu se navodi da Evropska unija ovim predlogom želi da "dodatno ojača i organizuje evropski informacioni prostor", što bi se teško moglo protumačiti drugačije od uplitanja u rad medija; s najboljim ili najgorim namerama, to će pokazati praksa ako i kada Evropski zakon o slobodi medija bude usvojen.
Takođe, zakon se bavi potrebom regulisanja unutrašnjeg tržišta, dakle, medijskog tržišta svake pojedinačne članice, zaštitom od "nepoštenih pružalaca medijskih usluga, uključujući one koje u finansijskom ili uredničkom smislu kontrolišu treće zemlje i koji mogu ugroziti javnu sigurnost i odbranu ili predstavljaju rizik u tom smislu", ali i pravima i obavezama velikih internet platformi koje distribuiraju medijske sadržaje. Zakonom su, dakle, pokrivena pojedinačna medijska tržišta, mediji trećih zemalja i internet platforme – čini se da gotovo ništa nije promaklo briselskoj regulativi.
Cilj donošenja Evropskog zakona o slobodi medija, čiji naziv izaziva zapitanost zbog čega je slobodu medija uopšte potrebno regulisati posebnim zakonom, jeste, pojednostavljeno rečeno, da se uvedu ista pravila i kriterijumi na teritoriji cele EU.
Dalje se tvrdi da je namera da se zaštiti sloboda i nezavisnost medija, da se omogući njihov nesmetan rad, da državno oglašavanje u medijima bude transparentno, da podaci o vlasništvu nad medijima budu javno dostupni i precizni, da se obezbedi medijski pluralizam i spreči nedozvoljena medijska koncentracija na tržištu. Kako različite članice EU imaju različite regulative po ovim pitanjima, zakon bi trebalo da uspostavi jednake kriterijume za sve. To su te dobre namere s početka teksta.
Može samo da se nagađa na šta je Orban mislio kada je u svojoj objavi na društvenoj mreži Iks, osvrćući se na ovaj zakonski predlog, pomenuo da ne želi nikad više Kominform (Informbiro) i Rajhtspreskamer (Komora za štampu Trećeg rajha), ali zakonom je predviđeno osnivanje posebnog tela koje bi na nivou cele EU nadziralo primenu zakona: Evropskog odbora za medijske usluge.
Zajedno sa Evropskom komisijom, ovo telo bi se staralo o "doslednoj primeni" zakona, "koordinisalo", "davalo mišljenja", "donosilo stručne zaključke", kako je sve navedeno u tekstu zakona, o gotovo svakom segmentu medijskog tržišta država članica: transparentnosti vlasništva nad medijima, dozvoljenoj medijskoj koncentraciji na tržištu, merenju gledanosti i obavezama koje imaju agencije koje obavljaju ove poslove, pa čak i merama koje donose nacionalni regulatori pojedinačnih članica EU.
Evropska unija već se i te kako umešala u rad medija i uređivačku politiku, kao i ono šta korisnici medija mogu ili ne mogu da konzumiraju od medijskih sadržaja. Ubrzo nakon početka rusko-ukrajinskog sukoba, jednim aktom zabranjen je rad ruskih medija na teritoriji cele EU. Ruski mediji zatvoreni su jer "šire podele u našoj Uniji", kako je to tada obrazložila predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
Tvorci zakona koji tobože štiti slobodu medija potrudili su se da sa tla EU proteraju medije koji ugrožavaju "nacionalnu bezbednost i odbranu". Nacionalni regulatori pozivaju se da bolje koordinišu svoje akcije kako bi se u ime slobode zajedno usprotivili širenju sadržaja medija trećih zemalja koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost i odbranu, kako se navodi, uključujući onemogućavanje emitovanja sadržaja putem satelita ili drugim sredstvima. Ulogu u tome ima i pomenuti Evropski odbor.
Odbor koordiniše mere nacionalnih regulatornih vlasti, a sva nadležna nacionalna tela "dužna su da učine sve što mogu kako bi uzela u obzir mišljenja Odbora".
Zakon, naravno, ima svoj pravnički jezik koji zvuči ovako, ali EU komesarka Vera Jurova bila je, srećom, mnogo direktnija da pojasni šta njegove odredbe, u stvari, znače. Ona je u intervjuu za "Politiko" naročito apostrofirala Mađarsku, optuživši je da je stavila pod kontrolu gotovo sve medije u zemlji i da je želja da se takvi sistemi korak po korak demontiraju.
"Na kraju bi mogle biti visoke kazne", pripretila je komesarka Jurova upozoravajući Budimpeštu i promovišući zakon koji će zaštiti novinare od uticaja vlada, kako je rekla.
Treba li se zapitati ko će ih zaštiti od uticaja Brisela koji uz nacionalne vlade i nacionalne regulatore, uvodi zajedničko telo koje će se, zajedno sa Evropskom komisijom, baviti unutrašnjim medijskim tržištima zemalja članica, a svoje odluke donositi dvotrećinskom većinom, odnosno, preglasavanjem?
Članovi ovog tela, prema predlogu zakona, biće po jedan član nacionalnih regulatornih tela zemalja članica, a jednog člana imenovaće Evropska komisija, ali on neće imati pravo glasa.
Jurova je rekla "Politiku" da najviše debate očekuje oko odredbi koje se tiču praćenja novinara i njihovih izvora, jer su Evropski parlament i pojedine države članice po tom pitanju na suprotnim stranama.
EP smatra da špijunski softver protiv novinara može da se koristi samo u opravdanim slučajevima i kao poslednja mera ako to naloži nezavisna sudska vlast u cilju istrage ozbiljnog zločina. Neke vlade htele bi da imaju odrešenije ruke po tom pitanju, a sama Jurova uverava da će postojati apsolutna izvesnost u kojim situacijama će špijuniranje novinara biti dozvoljeno, ali i da se ona lično zalaže za to da oni čija se komunikacija presreće budu naknadno obavešteni o tome.
I špijuniranje novinara, dakle, uređeno je posebnim zakonom i to onim koji se bavi slobodom medija.
Brojna evropska novinarska udruženja tražila su izmenu ovog dela zakona koji reguliše u kojim slučajevima je dozvoljeno ugrađivati špijunski softver u uređaje koje koriste novinari, odnosno pružaoci medijskih usluga i njihovi zaposleni, ali i članovi njihovih porodica. Oni su naveli da "zaštita nacionalne bezbednosti" kao razlog špijuniranja treba da bude izuzeta iz zakona, kao i da bude smanjena lista krivičnih dela zbog kojih novinar može biti pod ovakvom merom.
Prema predlogu Evropskog zakona o slobodi medija, osim zaštite nacionalne bezbednosti, medijski uposlenici mogu biti špijunirani i "ako to je deo istraga teških krivičnih dela". Nabrojano je i deset stavki šta se podrazumeva pod pojmom teška krivična dela i među njima su terorizam, dečija pornografija, nezakonita trgovina oružjem, ubistvo, kao i silovanje i krivična dela u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda.