Geopolitika, interesi i ljudska prava: Kako je Nobelova nagrada za mir izgubila (stari) sjaj

Narges Mohamadi, iranska aktivistkinja i potpredsednica nevladine organizacije "Centar branilaca ljudskih prava", ovogodišnja je dobitnica (nekada) prestižne Nobelove nagrade za mir. Ona je tako postala 19. žena i druga Iranka koja je dobila to priznanje, nakon predsednice iste organizacije Širin Ebadi, kojoj je nagrada dodeljena pre tačno dvadeset godina.

Može se reći da je Nobelov komitet i ove godine (manje ili više suptilno) nagradu dodelio u skladu sa aktuelnim događajima: Prošle godine, nagrada je, u kontekstu eskalacije rusko-ukrajinskog sukoba, dodeljena grupi ruskih, ukrajinskih i beloruskih "aktivista za ljudska prava", dok je ove godine odluka nesumnjivo bila inspirisana masovnim protestima koji su pre nešto više od godinu dana pogodili Iran, nakon smrti dvadesetdvogodišnje Mahse Amini u pritvoru.

Kako su u Nobelovom komitetu obrazložili, Nagres Mohamadi je nagradu dobila zbog "svoje borbe protiv ugnjetavanja žena u Iranu i njene borbe za promociju ljudskih prava i sloboda za sve". To nije prvo slično priznanje koje je ta iranska aktivistkinja dobila: Njoj je 2009. godine uručena nagrada Aleksandar Langer, Američko društvo fizičara joj je 2018. godine dodelilo nagradu Andrej Saharov, dok se 2022. godine našla na Bi-Bi-Sijevoj listi "100 inspirativnih i uticajnih žena".

Pedesetjednogodišnja Mohamadi se aktivizmom bavi više od 20 godina, a u tom periodu je više puta hapšena i osuđivana - reč je, dakle, o iskusnoj i "profesionalnoj" aktivistkinji.

Nevladina organizacija "Centar branilaca ljudskih prava", čija je Mohamadi potpredsednica, sada može da se pohvali sa čak dve dobitnice Nobelove nagrade za mir, pošto je ona 2003. godine dodeljena i predsednici te organizacije Širin Ebadi.

Ta organizacija se, kako se navode na njihovom sajtu, fokusira na pružanje pravne zaštite optuženicima za "političke zločine", pružanje podrške njihovim porodicama, pisanje izveštaja o stanju ljudskih prava u Iranu i promociji razvoja drugih sličnih organizacija u toj zemlji.

Reč je o nesumnjivo plemenitim ciljevima, makar na papiru. Ipak, kao i sa svim nevladinim organizacijama, propisani ciljevi su jedno, a stvarni nešto sasvim drugo, zbog čega je neophodno zaroniti malo dublje.

Nažalost, "Centar branilaca ljudskih prava" se ne može pohvaliti preteranom transparentnošću, a na njihovom sajtu nisu naznačeni izvore iz kojih dobijaju finansijska sredstava. Ipak, pošto je reč o organizaciji koja je članica "Međunarodne federacije za ljudska prava", jedne od najvećih takvih organizacija na svetu čija se centrala nalazi u Parizu, situacija postaje nešto jasnija.

Reč je o svojevrsnoj "uniji nevladinih organizacija" koja spaja 188 organizacija u 116 država širom sveta i koja je, za razliku od svojih iranskih partnera, ipak objavljuje izvore finansiranja. Prema podacima iz 2021. godine, "Međunarodna federacija za ljudska prava" je raspolagala sa oko 16 miliona evra za projekte, od kojih je više od polovine došlo iz dva izvora: Švedske međunarodne razvojne agencije i Evropske komisije.

Među uticajnom donatorima se nalaze i razvojni fondovi Francuske i Irske, Ministarstvo spoljnih poslova Holandije i Fondacija za otvoreno društvo Džordža Soroša. Zanimljivo je da se na listi nalaze i dve neimenovane organizacije, čije su donacije ukupne vrednosti od oko pola miliona evra.

Samim tim ne deluje kao slučajnost činjenica da je Nobelova nagrada za mir dodeljena upravo potpredsednici organizacije koja se nalazi na platnom spisku zapadnih vlada i njima bliskih fondacija, i to u državi poput Irana koja se već decenijama nalazi na udatu pretnji i kritika iz Evrope i Severne Amerike.

Nobelova nagrada za mir – priznanje za prave doprinose ili aktivizam upitnih namera?

Nobelova nagrada za mir je, uz nagradu za književnost, tradicionalno najkontroverznija od svih priznanja koja nose ime poznatog švedskog izumitelja i filantropa.

Nobel je u svom testamentu naglasio da bi tu nagradu trebalo da dobije osoba koja je u prethodnoj godini "učinilo najviše ili najbolje za bratstvo među narodima, za ukidanje ili smanjenje stalnih armija i za održavanje i unapređenje mirovnih kongresa". Prvi laureati, kojima je nagrada dodeljena 1901. godine, bili su švajcarski humanitarac i osnivač Međunarodnog pokreta Crvenog krsta Anri Dinan i jedan od pionira mirovnjačkog pokreta, Francuz Frederik Pasi.

Dodela Nobelove nagrade za mir je u prvih nekoliko decenija uglavnom prolazila bez većih kontroverzi – među dobitnica su se našli ljudi poput Martina Lutera Kinga, Nelsona Mandele i Fridtjofa Nansena, a nagrada je između 1917. i 1963. godine čak tri puta dodeljena Međunarodnom pokretu Crvenog krsta. Ipak, situacija je počela da se menja tokom Hladnog rata, kada su izbori Nobelovog komiteta počeli da nailaze na sve oštrije kritike.

Jedan takav slučaj predstavlja nagrada iz 1973. godine, koja je dodeljena američkom savetniku za nacionalnu bezbednost Henriju Kisindžeru i vijetnamskom diplomati Le Dik Tou zbog njihove uloge u pregovorima koji su doveli do primirja u Vijetnamskom ratu. Odluka je kritikovana ne samo zbog činjenice da je taj rat trajao još dve godine, već i zbog svih ostalih kontroverzi koje su pratile Kisindžera kao jednog od najpoznatijih zagovornika američkog intervencionizma (moglo bi se reći i – imperijalizma).

Među kontroverznim dobitnicama nalaze se i katolička monahinja Majka Tereza (1979), lideri Izraela i Palestine Jicak Rabin, Šimon Peres i Jaser Arafat (1994), kao i premijer Etiopije Abij Ahmed (2019). Nagrada je takođe dodeljena nekadašnjem potpredsedniku SAD Alu Goru, koji je 2007. godine odlikovan zbog "širenja znanja o klimatskim promenama", dok je 2008. ona dodeljena nekadašnjem finskom predsedniku Martiju Ahtisariju – samo godinu dana nakon što je (krajnje neuspešno) predvodio pregovore o konačnom statusu Kosova i Metohije.

Verovatno najkontroverznija od svih Nobelovih nagrada za mir je ona iz 2009. godine, koja je dodeljena tadašnjem američkom predsedniku Baraku Obami. Njemu je nagrada dodeljena nakon svega nekoliko meseci na čelu SAD, a situacija postaje još čudnija ako se u obzir uzme činjenica da se proces nominacija završio 1. februara 2009. godine, dakle samo 12 dana nakon što je Obama preuzeo predsedničku funkciju!

U trenutku kada je mira u svetu sve manje, Nobelov komitet nastavlja sa svojom politikom dodele te nekada prestižne nagrade pojedincima i organizacijama ne u skladu sa njihovim doprinosima postizanju mira i instrukcijama koje je Alfred Nobel ostavio u svom testamentu, već pre svega prateći zapadno ideološko jednoumlje.