Bivši savetnik Pentagona: Kako izbeći armagedon na Bliskom istoku

Penzionisani pukovnik američke vojske Daglas Makgregor i bivši savetnik ministra odbrane u Trampovoj administraciji, pozvao je Sjedinjene Države da ne srljaju u još jedan sukob velikih razmera i nije isključio mogućnost da Izrael "završi kao Ukrajina".

Ograničeni rat je oblik ratovanja koji karakteriše namerna suzdržanost u primeni sile i težnja za postizanjem političko-vojnih ciljeva bez potpunog uništenja. U Ukrajini, sve strane dele interes da se izbegne upotreba nuklearnog oružja, i suprotno zapadnom narativu, ciljevi Moskve su ograničeni na uništenje neprijateljskih ukrajinskih snaga (denacifikacija) i uspostavljanje neutralne ukrajinske države, piše Makgregor u kolumni za "Ameriken konzervativ".

Na Bliskom istoku, navodi on, situacija je veoma drugačija. Kada su Hamasovi borci napali snažno utvrđenu granicu Izraela u zoru 7. oktobra izraelske snage su bile šokirane. "Naterali smo ih da misle da je Hamas zauzet upravljanjem Gazom i da želi da se fokusira na 2,5 miliona Palestinaca u Gazi i da je potpuno napustio otpor", rekao je Ali Baraka, visoki zvaničnik Hamasa.

U danima koji su usledili, 3.000 boraca, uključujući nepoznati broj iz Palestinskog islamskog džihada (PIJ), prodrlo je na teritoriju Izraela, ubivši najmanje 1.300 Izraelaca i ranivši oko 3.500. 

Brzina, koordinacija i efikasnost operacije Hamasa bili su neočekivani, ali šteta koju su Hamasovi borci naneli izraelskom stanovništvu nije bila iznenađujuća. Hamas postoji sa jednom svrhom - da teroriše i ubija Jevreje sa ciljem da uništi državu Izrael, navodi Makgregor.

Kao odgovor, izraelski premijer Benjamin Netanijahu je objavio rat i mobilisao 360.000 rezervista da formiraju vojsku od 470.000 do 500.000 vojnika. Netanijahu je očigledno odlučan da prenese trajnu lekciju, onu koja će slomiti Hamas u Gazi i verovatno eliminisati bilo kakve razgovore o "rešenju sa dve države". Pošto je Gaza u vazdušnim napadima pretvorena u prah, pozornica je sada spremna za bitku uništenja. Pitanje je: čijeg?

Izraelski bes je opravdan i široko ga dele Amerikanci. Poput Izraelaca, Amerikanci su skloni da vide terorizam kroz sočivo piraterije iz 19. veka - "Ne dam ništa, ne očekujem ništa". U ovakvom ratnom okruženju, Ženevska konvencija se ne može primeniti na Hamasove terorističke snage.

Ali koliko dugo Izraelske odbrambene snage (IDF) mogu da vode totalni rat, lišavajući arapsko stanovništvo Gaze hrane i vode, a da ne izazovu ogromnu humanitarnu katastrofu koja će se godinama prikazivati u vestima, pita američki veteran.

Da li se Hamas i njegovo vođstvo mogu uništiti bez ubijanja velikog broja civila koji možda mrze Izraelce, ali nemaju nikakve veze sa Hamasom? Zar ne služi Hamasovoj svrsi da se IDF zaglavi u otvorenoj, punoj kopnenoj invaziji na Gazu jer će urbani sukob neizbežno dovesti do gubitka nevinih života? Zar ne izgleda zloslutno to što Hamas poziva stanovništvo severne Gaze da ostane u ruševinama grada?

Amerikanci stoje iza Izraela, ali mnogi nisu ubeđeni da će ubijanje više Arapa u Gazi rešiti izraelski bezbednosni problem. Amerikanci takođe sumnjaju u ultranacionalističke zvaničnike izraelske vlade, ministra finansija Bezalela Smotriča i ministra za nacionalnu bezbednost Itamara Ben-Gvira za koje smatraju da ohrabruju jevrejske ekstremiste, navodi Makgregor.

Ova pitanja i zabrinutosti mogu da objasne zašto Izrael žuri da unese rat u Gazu. Ako ruske snage stignu da pomognu Egiptu i Turskoj da uspostave humanitarni koridor, u Gazi će biti ruske i turske trupe koje će braniti distribuciju humanitarne pomoći. Prestići dolazak Rusa, Turaka i Egipćana ima smisla.

Bliski istok danas se veoma razlikuje od Bliskog istoka 1973. godine. Tehnologije su promenile način ratovanja, ali što je još važnije, promenila su se društva i države islamskog sveta. Egipat, Sirija, Irak, Liban, Iran i Turska su po karakteru drugačiji od onoga što su bili 1970-ih. Nijedna država koja se graniči sa Izraelom neće tolerisati ulazak velikog broja palestinskih Arapa u njihova društva. Evropljani ih još manje žele.

Iranski lideri već su pozvali islamske i arapske zemlje da formiraju ujedinjeni front protiv Izraela, ali uticaj Irana u ovim stvarima je ograničeniji nego što većina Amerikanaca shvata. Iranska vojna moć je u velikoj meri ograničena na iransko korišćenje proksi milicija kao što je Hezbolah i njihovu saradnju sa Pasdaranom, iranskom Islamskom revolucionarnom gardom.

Iran jednostavno nije u stanju da doda vrhunske konvencionalne vojne snage na takav front. Vlada u Teheranu, takođe, zna da upotreba ogromnih iranskih balističkih raketnih snaga protiv Izraela rizikuje gotovo sigurnu izraelsku nuklearnu odmazdu, navodi Makgregor.

Vlade Egipta, Iraka, Saudijske Arabije, Emirata i Libana se vrlo verovatno protive opštem ratu protiv Izraela, ali njihovo razjareno stanovništvo bi ih lako moglo uvući u zamku. Scene slavlja širom Bliskog istoka sa ljudima koji mašu palestinskim i Hamasovim zastavama, plešu i pevaju na ulicama dele se na društvenim mrežama.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ponudio je da posreduje između Hamasa i Izraela, ali je i sam Erdogan upozorio da rat neće prestati samo za nedelju ili dve. Međutim, Turska, zemlja od više od 80 miliona stanovnika, jedini je akter u regionu sa društvenom kohezijom, borilačkom kulturom i vojnom moći da predvodi sunitske arapske države u konfrontaciji sa Izraelom, ocenjuje autor teksta u "Ameriken konzervativu".

U regionalnom ratu, Turska može da pošalje velike kopnene i vazdušne snage opremljene modernim oružjem, sa disciplinovanim i odlučnim borcima. Pojava regionalnog sunitskog muslimanskog saveza koji predvodi Ankara i finansira Katar oživljava bauk naprednog konvencionalnog ratovanja za IDF, oblik ratovanja poznat samo nekolicini današnjih lidera izraelskih snaga.

Drugim rečima, navodi Makgregor, i Jevreji i muslimani nastavljaju da žive unutar civilizacijskih sukoba koji su definisali Jerusalim od Prvog svetskog rata.

Sa američkim brodovima koji se kreću ka Izraelu, Vašington je svakako spreman da upadne u sukob ako se proširi, ali upotreba američke pomorske moći ga neće okončati. Iako se to neće dopasti vladajućoj političkoj klasi u Vašingtonu, Bajdenova administracija bi trebalo da razmisli o preuzimanju vođstva u podršci prekidu vatre, čak i ako to znači saradnju sa Turcima, Egipćanima i Rusima, kako bi obezbedila dolazak humanitarne pomoći, smatra Makgregor.

U Ukrajini, Vašington je potcenio rusku odlučnost i vojnu moć. Vašington ne bi trebalo da ponovi ovu grešku potcenjujući potencijal regionalnog muslimanskog saveza koji bi mogao da ugrozi postojanje Izraela. Ne treba odbaciti mogućnost da bi Izrael mogao da završi kao Ukrajina.