Jedan od najvećih intelektualaca današnjice Noam Čomski izjavio je pre nekoliko godina da razloge američke podrške Izraelu treba tražiti u hrišćanskom cionizmu, kao i u geostrateškoj proceni SAD da je Izrael potencijalno uporište Amerike u regionu.
"Treba zapamtiti jednu stvar: hrišćanski cionizam je veoma moćna sila, mnogo starija od jevrejskog cionizma. Hrišćanski cionizam je bio naročito snažan u Engleskoj, među britanskom elitom", navodi.
Hrišćanski cionizam je, prema njegovim rečima, doveo i do Balfurove deklaracije i jevrejske kolonizacije Izraela.
"Isto je u SAD. Vudro Vilson je bio posvećen hrišćanin koji je čitao Bibliju svaki dan. Kao i Hari Truman. Jedan od vodećih zvaničnika u Ruzveltovoj administraciji Harold Ajks jednom je opisao povratak Jevreja u Palestinu kao najveći događaj u istoriji. To je ispunjenje biblijske pouke. To su duboko religiozne zemlje u kojima se takozvane biblijske zapovesti shvataju prilično bukvalno", ocenjuje američki intelektualac.
Dodaje da je u pitanju poslednja faza evropske kolonizacije, te da su zemlje koje najsnažnije podržavaju Izrael SAD, Australija i Kanada.
"To su društva kolonijalnih doseljenika u koja su oni u suštini ušli eliminišući domorodačku populaciju - takođe vođeni religijskim principima. Veoma religiozne grupe, pokretane hrišćanskim cionizmom", podseća Čomski.
Pored navedenih kulturoloških faktora, postoje značajni geostrateški faktori. Ističe da je 1948. postojalo neslaganje Pentagona i Stejt Departmenta oko nove države Izrael.
"Stejt Department je bio u dilemi, nije bio snažno na strani izraelskih osvajanja i bio je zabrinut oko izbeglica. Pentagon je, s druge strane, bio veoma impresioniran vojnim potencijalom i vojnim uspesima Izraela. Ako pogledamo dokumenta sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, zajednički načelnik štaba je opisao Izrael kao drugu najveću vojnu silu u regionu posle Turske i kao moguću baza američke moći u regionu", navodi Čomski.
Kada je bila ozbiljna kriza 1958 u regionu, Izrael je bio jedina zemlja koja je snažno sarađivala sa Britanijom i SAD. Podseća da je 1967. godine, kada su odnosi sa Izraelom kakve vidimo danas u velikoj meri uspostavljeni, Izrael učinio veliku uslugu Americi "uništavajući sekularni arapski nacionalizam, najvećeg neprijatelja SAD i podržavajući radikalni islam koji su podržavale SAD", i to se tako, prema njegovim rečima, nastavilo do danas.
Upozorava da mediji podržavaju politiku vlade, sa veoma malo preispitivanja i uzima za primer američku invaziju na Irak. Ne možete da nađete izraz "američka invazija na Irak" u američkim medijima, kaže Čomski.
"To je očigledno bila invazija, nesumnjiv čin agresije, školski primer onoga što je suđenje u Nirnbergu nazvalo vrhunskim međunarodnim zločinom. Predsednik Obama je hvaljen kao protivnik invazije. A šta je rekao? Rekao je da je to strateška greška, 'neće nam proći'. To je vrsta suprotstavljanja koju ste čuli od nemačkih zvaničnika tokom Hitlerove invazije na Rusiju. 'To je greška, ne bi trebalo to da radimo", navodi Čomski i dodaje da je slično u slučaju Vijetnama, te da se nigde ne može pronaći fraza "američka invazija Južnog Vijetnama".
Sklonost intelektualne zajednice da kao stado podržava moć države ili privatnu moć je poražavajuća, upozorava Čomski i dodaje da "intelektualci vole da misle o sebi kao o disidentima, kritičnim, hrabrim koji stoje nasuprot vlasti, što apsolutno nije tačno".