Izraelski ministar iz redova radikalne nacionalističke partije Jevrejska moć Amihaj Elijahu izazvao je pravu buru izjavivši pre nekoliko dana da bi bacanje nuklearne bombe na Pojas Gaze bilo "jedan od načina" da se okonča sukob sa Hamasom.
Elijahu je u istom intervjuu izjavio da "u Gazi ne postoje nevini civili", kao i da bi stanovnici te enklave trebalo da "odu u Irsku, ili pustinju", odnosno da bi "čudovišta sama trebalo da pronađu rešenje".
Elijahuove izjave su naišle na gotovo jednoglasnu osudu, kako u Izraelu tako i u inostranstvu. Njega su kritikovali ministri Beni Ganc i Joav Galant, dok je opozicioni lider Jair Lapid rekao da je Elijahuva izjava "užasavajuća i nenormalna" i tražio je njegovu ostavku.
Izjavu izraelskog ministra osudio je i premijer Benjamin Netanijahu, dok je vlada objavila da će on biti suspendovan na neodređeno vreme.
Elijahu se branio tvrdeći da je izjava bila "očigledno metaforička", ali je ona u centar pažnje ponovo vratila jedno od najkontroverznijih pitanja u vezi sa jednom on najkontroverznijih država na svetu – (ne)postojanje izraelskog nuklearnog oružja.
Oštre reakcije došle su i iz inostranstva, pa je tako iranski ministar spoljnih poslova Hosein Amir-Abdolahijan pozvao je Savet bezbednosti UN i Međunarodnu agenciju za nuklearnu energiju (IAEA) da preduzmu hitne mere koje bi dovele do denuklearizacije Izraela.
Izjavu izraelskog ministra u kojoj se indirektno priznaje da Jevrejska država poseduje nuklearno oružje komentarisala je i portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, koja je rekla da ona "otvara mnoga pitanja".
Izraelski nuklearni program – već šest decenija obavijen velom misterije
Izraelski nuklearni program je neka vrsta "javne tajne": Iako vlasti u Jerusalimu nikada nisu priznale da poseduju nuklearno naoružanje, oni to nisu ni eksplicitno negirali, a stručnjaci se slažu da Izrael njime raspolaže najverovatnije od sredine šezdesetih godina.
Takva politika često se naziva "nuklearnom neodređenošću", a njena svrha je dvojaka: S jedne strane, Izrael poseduje uverljiv mehanizam odvraćanja neprijateljskih arapskih zemalja – a od 1979. i Irana – dok s druge ostavlja sebi mogućnost da izbegava obaveze koje poseduju "prepoznate" nuklearne sile poput SAD, Rusije, Francuske, Velike Britanije i Kine, pre svega kada je reč o nadzoru nuklearnog oružja.
Prema podacima Međunarodnog stokholmskog instituta za istraživanje mira, Izrael raspolaže sa oko 80-90 komada plutonijumskog nuklearnog oružja, od kojih je oko 30 avionskih bombi, dok oko 50 njih nose balističke rakete srednjeg dometa "džeriko 2". Uglavnom su raspoređene u okolini Jerusalima. Procenjuje se i da Izrael raspolaže sa količinama plutonijuma dovoljnim za proizvodnju još 120-200 nuklearnih bojevih glava.
Izrael je potpisao Sveobuhvatni sporazum o zabrani nuklearnih proba (CBTB) 1996. godine, ali ga nikada nije ratifikovao. Tel Aviv, takođe, ne prihvata nikakav nadzor IEIA, zbog čega se često nalazi na udaru kritika.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija je u decembru 2014. godine velikom većinom odobrila rezoluciju o rizicima nuklearne proliferacije na Bliskom istoku, koja je pozvala Izrael da se odrekne nuklearnog oružja, da pristupi Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. "bez daljeg odlaganja" i stavi sva svoja nuklearna postrojenja pod sveobuhvatne zaštitne mere IAEA.
Kako navodi Centar za kontrolu naoružanja i neproliferaciju, plutonijum korišćen za proizvodnju izraelskog nuklearnog oružja najverovatnije je proizveden u reaktoru razvijenom uz pomoć Francuske. Reaktor IRR-2 se nalazi u Centru za nuklearna istraživanja Negev u gradu Dimoni – ustanovi koja je otvorena 1963. godine, u kojoj je najverovatnije proizvedena prva izraelska nuklearna bomba 1966. ili 1967. godine, iako te tvrdnje nikada nisu zvanično potvrđene.
Deklasifikovani američki dokumenti pokazuju da su SAD ubeđene da Izrael raspolaže nuklearnim oružjem najranije od 1975. godine. Postojanje "tajnog" izraelskog nuklearnog programa do danas predstavlja jednu od ključnih tačaka spoticanja na putu ka uspostavljanju zone bez oružja za masovno uništenje na Bliskom istoku, koja je predložena još 1995. godine.
Još jedan značajan aspekt izraelske nuklearne strategije čini i tzv. Beginova doktrina – nazvana po nekadašnjem premijeru Menahemu Beginu – koja je usredsređena na sprovođenje preventivnih napada protiv drugih zemalja u regionu koje su pokušale da razviju nuklearno i drugo oružje za masovno uništenje.
Najpoznatiji primer te doktrine predstavlja operacija Opera iz 1981. godine, kada je izraelska avijacija uništila irački nuklearni reaktor Osirak, koja je naišla na oštre međunarodne kritike ali je istovremeno odigrala ključnu ulogu u sprečavanju režima Sadama Huseina da razvije nuklearnu tehnologiju.
Izrael je sličan napad sproveo i protiv Sirije 2007. godine, dok Iran optužuje izraelske službe da stoje iza serije atentata na iranske naučnike koje rade na njihovom nuklearnom programu.
Delimično i zbog svoje tajnovitosti, Izrael nema dobru reputaciju kada je reč o poštovanju protokola o nuklearnoj bezbednosti, a grad Dimona, u kom se nalazi najveći izraelski centar za istraživanje nuklearne tehnologije, poslednjih nedelja se našao na udaru napada Hamasa,