Opijumskim ratom 21. veka neki danas nazivaju fentanilsku krizu koja je zahvatila Ameriku, a za koju šef američke administracije Džozef Bajden krivi – Kinu. I dok lider SAD pokušava da i ovu, ali i druge krize reši ugledajući se na omiljenog američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, zaboravlja ipak da bi poplava droge 50 puta jače od heroina u njegovoj zemlji – mogla da bude i "karma" koju je Americi navukao Ruzveltov deda po majci Voren Delano.
Srpska izreka "nikad ne zaboravi ko ti je bio đed", mogla bi dakle, da posluži i Amerikancima koji se pitaju kako to da je u njihovoj zemlji samo prošle godine nestalo 80.000 života koje je odnela zavisnost od fentanila. Jer, Ruzveltov đed bio je ništa drugo nego diler droge koji se obogatio švercujući opijum u Kinu.
Voren Delano nikada nije hteo da prizna da su pare, kojima je kasnije u velikoj meri finansirana i karijera njegovog unuka, bile proklete i da su zarađene na tuđoj nesreći – za njega je to bila "poštena časna i legitimna trgovina, podjednako neškodljiva kao uvoz vina i žestokih pića". Ipak, nekad je znalo i da mu se omakne, pa da prizna da je njegov proizvod imao "nesrećan efekat na zombije zavisnike s kojima se sretao".
Delano, koji je počeo karijeru kao šegrt u bostonskoj trgovačkoj banci i špediciji, u nebesa se, naime, vinuo zahvaljujući ortakluku sa kompanijom "Rasel end kompani", preko koje je još sa 24 godine (1823.) prvi put otputovao u Kinu i prvi put se obogatio (drugi put bilo je to kasnije kada je para, zbog Finansijske panike 1858. počelo da nestaje).
"Delanov problem, kao i kod svih trgovaca, evropskih i američkih, bio je u tome što je Kina imala mnogo toga da proda, ali je odbijala da kupuje. Mandžurski carevi su verovali da je Srednje kraljevstvo već posedovalo sve što je vredno i da im nisu potrebni varvarski proizvodi. Britanci su smislili genijalan način da smanje ogroman trgovinski deficit. Njihovi trgovci su podmitili kineske zvaničnike da dozvole ulazak sanduka opijuma iz Indije, iako je uvoz dugo bio zabranjen carskim dekretom. Uvoz je skočio, a skoro sve američke kompanije su sledile njihov primer, nabavljajući crnu prljavštinu u Turskoj ili kao agenti za indijske proizvođače", pisao je "Njujork tajms" u svom tekstu "Tajna istorija Opijumskog rata".
Zbog ovako profitabilnog britansko-američkog biznisa, naravno, stradali su Kinezi. Dvanaest miliona ljudi u jednom trenutku koristilo je opijum, iako je ta trgovina od 1836. bila nelegalna. Prvi opijumski rat potrajao je od 1839. do 1842, a u tom periodu oko 8.000 Kineza upalo je u znak protesta u fabrike "Rasel end kompani". Na kraju, Kina je izgubila, i dozvolila slobodnu trgovinu opasnog opijata.
Koliko je o ovom narko zamešateljstvu znao sam Ruzvelt nije najjasnije, ali teško da je baba Sara propustila da mu ispriča šta je zapravo Voren Delano radio na Dalekom istoku (jer u taj deo priče je bio upućen).
Najstariji, najpoznatiji i najcenjeniji popularni američki istorijski časopis "Amerikan heritaž" navodi da je kolumnista Vestbruk Pegler direktno optužio predsednika da živi od bogatstva koje je ostavio "stari pirat" Bela kuća je diskretno ćutala. Isto kao što je, uostalom, prećutala da se Ruzvelt tokom svoja četiri predsednička mandata zbog bolesti kretao uglavnom u invalidskim kolicima.
"Delano je umro 1898. godine, ostavivši ličnu imovinu od 1.338.000 dolara... Kada je predsednikova majka umrla, državna procena poreza na transfere podneta u Poukipsiju pokazala je da je bogatstvo gotovo netaknuto. Gospođa Ruzvelt je ostavila 36138 dolara od koje je 20.000 dolara uloženo u državne obveznice i 10.000 dolara u ratne obveznice", pisao je Pegler tada, ne ostavljajući mnogo prostora da maštamo odakle Ruzveltu pare da upliva u politiku.
A kad smo kod para, trag novca je posebno zanimljivo pratiti i kada je reč o porodičnom stablu kompanije "Rasel end kompani", jer i tu se kriju neke grančice o kojima mnogi Amerikanci ne znaju ništa.
Vlasnik te firme, Samuel Rasel rođak je Vilijama Hantingtona Rasela, osnivača tajnog društva "Lobanja i kosti", odnosno "Bratstva smrti" sa Jejla.
Članovi ove grupe, inače poznate po čvrstim vezama sa američkom elitom moći, ali i po glasinama da su ogranak iluminata, bili su oba Džordža Buša – otac i sin.
Deda nije bio član ove grupe, ali je bio najgori - Preskot Buš svojim naslednicima ostavio je dosta para, ali, iako kao ni Voren Delano nije razočarao svoje potomke - mnoge druge je unesrećio stvaranjem svog bogatstva.
Dokumenti sa kojih je nedavno skinuta oznaka "poverljivo", otkrili su naime, da je deda Buš itekako profitirao od kompanija povezanih sa nemačkim firmama koje su finansirale Hitlerov dolazak na vlast.
Tako je, naime, obogatio porodicu i postavio temelje za stvaranje političke dinastije koja je godinama vladala Amerikom.
Ni novac pomoću koga su vladali ostali američki predsednici, nije bio nešto čistiji - Rojtersovo istraživanje letos je pokazalo da su svi lideri SAD, izuzev Donalda Trampa, direktni potomci porodica koje su držale robove.
Zvuči neverovatno, ali čak je i Obamina familija (po majci) porobljavala druge.