Mirovna ponuda i(li) priznanje poraza NATO-a: Šta predlažu admiral Stavridis i Anders Fog Rasmusen?

U rasponu od manje od nedelju dana, jedan bivši generalni sekretar NATO-a i jedan bivši vrhovni komandant snaga alijanse u Evropi izašli su u javnost sa predlozima o članstvu Ukrajine u zapadnom paktu koje se, međutim, ne bi odnosilo na teritorije koje nisu pod kontrolom Kijeva, što je ravno priznanju da se na to više ne računa.

Ove "mirovne" ponude, upadljivo, u javnost su lansirane nakon opšteg priznanja da je dugo najavljivana ukrajinska kontraofanziva doživela spektakularan poraz. Takođe, sve je veći zamor zapadnih pokrovitelja Kijeva u pogledu daljeg naoružavanja i finansijske pomoći, što je i dodatno podstaknuto ratom u Izraelu.

U takvom kontekstu, Anders Fog Rasmusen, koji je fotelju generalnog sekretara NATO-a zamenio ulogom savetnika ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, kaže da je došlo vreme da se uputi poziv Ukrajini da se pridruži NATO-u, dodavši da je alijansi "potrebna nova evropska bezbednosna arhitektura u kojoj je Ukrajina u srcu NATO-a".

U tom slučaju, ipak, Član 5 NATO povelje, koji poziva sve članice alijanse na odbranu u slučaju napada na jednu od njih, ne bi se odnosio na teritorije koje su se na prošlogodišnjim referendumima velikom većinom odlučile za sjedinjenje sa Ruskom Federacijom.

Uz značajnu dozu mentalne gimnastike, Rasmusen tvrdi da ovaj potez ne bi predstavljao "zamrznuti konflikt", već bi značio "upozorenje Rusiji da ne može sprečiti Ukrajinu da se pridruži zapadnom odbrambenom savezu".

"Čudo" po receptu Južne Koreje?

Istu poruku je u svojoj kolumni za "Blumberg" poslao Džejms Stavridis, koji je pored funkcije vrhovnog komandanta NATO-a služio i kao admiral mornarice SAD.

Uz priznanje da Kijev nije u poziciji da "zahteva potpuno rusko povlačenje sa svoje teritorije", Stavridis je ocenio da bi ovakvo ograničeno članstvo bilo "izvodljiv scenario koji će Ukrajinu spremiti za uspeh na duže staze".

Finansiranjem tako "obezbeđene" Ukrajine zamrznutim ruskim novcem bi se ponovilo "čudo" Južne Koreje, smatra bivši NATO komandant.

Stav Ukrajine po ovom pitanju se jedino mogao naslutiti u izjavama drugog pomoćnika Zelenskog, Andreja Jermaka, koji je rekao da bi se takvo članstvo moglo smatrati samo, kako je rekao, jednim korakom ka povratku kontrole nad teritorijama koje Kijev smatra svojima.

Rasmusen je svestan da Ukrajina nikada neće odustati od pretenzija na Herson, Zaporožje, Donjeck i Lugans, istakao je Jermak, i dodao da se Rasmusenov predlog zasniva na njegovim ličnim stavovima.

Priznanje poraza i(li) nova podvala?

Drugi deo Stavridisove dihotomije u kojoj Ukrajini predviđa razvojni put Južne Koreje implicira da će Rusija, odnosno teritorije koje su joj pristupile, nastaviti da postoji u izolaciji kakva je tokom prethodnih decenija karakterisala Severnu Koreju.

"Ukrajina će za nekoliko decenija prestići Rusiju u pogledu bruto domaćeg proizvoda, ukupne agrarne proizvodnje, a svakako u smislu da je vitalno, demokratsko društvo u kojem ljudi žele da žive", uveren je bivši vrhovni komandant snaga Alijanse u Evropi.

Sa druge strane, Rasmusen svoj predlog o delimičnom članstvu Ukrajine potkrepljuje činjenicom da je Zapadna Nemačka postala članica Alijanse još 1955. godine, te da Član 5 nije pokrivao Istočnu Nemačku koja je tada bila pod sovjetskom kontrolom.

Dok Rasmusenova analogija ima nešto više dodira sa stvarnosti od Stavridisove — da je Rusiju nemoguće izolovati na isti način kao Severnu Koreju ukazuje ruska otpornost na tzv. "sankcije iz pakla" nametnute od početka Specijalne vojne operacije — obe se zasnivaju na istom principu odustajanja od ambicioznih planova pre početka kontraofanzive, koji su uključivali čak i najave povratka na Krim.

Postavlja se pitanje u kojoj meri predlog dvojice bivših NATO zvaničnika odražava razmišljanje Zapada po pitanju sledećeg koraka za Ukrajinu — mada, budući da su načelniku štaba generalnog sekretara NATO-a Stijanu Jensenu iste reči (da je moguće članstvo ako odustane od teritorijalnih pretenzija) "izletele" pred ovogodišnji samit u Viljnusu, može se reći da je definitivno bilo razmišljanja na ovu temu — ali je teško zamisliti da Moskva bezuslovno na njega pristane, imajući u vidu lekcije Minskih sporazuma. Tim pre što joj i situacija na frontu sve više ide u prilog.