Pre tačno deset godina u srcu Kijeva počeo je Evromajdan ili, kako su ga Ukrajinci nazvali, "Revolucija dostojanstva". Prvi protesti su bili mirni u nadi da će policija početi da primenjuje silu. Nakon što su scenaristi "obojenih revolucija" shvatili da tadašnji predsednik Viktor Janukovič nije želeo krvoproliće, počela je prava revolucija. Evromajdan su pratili masovni nemiri i brojne žrtve na obe strane, a sve se završilo preuzimanjem vlasti od strane opozicije.
"Deset godina plemenitosti, ponosa, želje za slobodom. Hladne zimske noći Evromajdana zauvek su promenile Evropu. Danas je ovo jasnije nego ikad. Budućnost Ukrajine je u Evropskoj uniji. Budućnost za koju se borio Majdan je konačno počela", napisala je šef Evropske komisije Ursula Fon der Lajen
Gledajući na Ukrajinu danas, nije sasvim jasno o kakvoj se plemenitosti i slobodi radilo, ali je očigledno da su želja za prekidom ekonomskih odnosa sa Rusijom, brzi pristup Evropskoj uniji i uticaj Zapada pokrenuli proces koji uništava Ukrajinu. Kijev za deset godina nije dobio ništa što je obećano na Majdanu, a došla je do aktuelne krize i vojnog sukoba.
Narandžasta revolucija
Majdan 2013. godine nije bio moguć bez prethodne "obojene" revolucije koja se desila 2004. godine. Tada opozicija nije bila zadovoljna političkim sistemom u zemlji i pre svega nije htela da vidi Viktora Janukoviča kao predsednika Ukrajine jer je smatrala da su izbori bili falsifikovani.
Devet godina pre Majdana "obojena revolucija" je urodila plodom pošto je drugi krug predsedničkih izbora bio ponovo održan, a pobedu je odneo prozapadni Viktor Juščenko. Pritom još tada se videlo koliko je Ukrajina podeljena: ceo jugo-istok je glasao za "proruskog" Janukoviča, a centar i zapad zemlje za Juščenka. Duboka politička kriza dovela je do nove revolucije samo devet godina kasnije.
Početak Evromajdana
U novembru 2013. ukrajinska vlada, koju je tada predvodio Nikolaj Azarov, najavila je suspenziju potpisivanja sporazuma o pridruživanju sa Evropskom unijom. Azarov je 2018. u intervjuu za RT rekao da bi potpisivanje sporazuma sa EU značilo automatsko odustajanje Ukrajine od učešća u dogovoru o zoni slobodne trgovine među zemljama ZND, koji je počeo da deluje 2012. godine.
"Oko 40 posto ukrajinskog izvoza u to vreme odlazilo je u zemlje ZND, a samo oko 30 posto u zemlje EU. Da je Ukrajina istupila iz sporazuma sa ZND, automatski bi izgubila oko 30 milijardi dolara", rekao je Azarov.
Nakon obustave potpisivanja sporazuma o pridruživanju sa EU 21. novembra 2013. u Kijevu i drugim gradovima Ukrajine počeli su protesti koje je aktivno usmeravala i podržavala proevropska opozicija. U Kijevu, pristalice evropskih integracija zauzele su glavni trg Kijeva - Majdan Nezavisnosti koji je kasnije postalo epicentar sukoba radikala i ukrajinskih snaga bezbednosti.
Protest su aktivno podržale Evropska unija i SAD. Tokom jedne od najpoznatijih epizoda tih događaja, pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland je u decembru posetila Majdan i delila kolačiće radikalima na trgu.
Već u februaru 2014. je došlo do eskalacije kada su nepoznati snajperi otvorili vatru na aktiviste Evromajdana i policajce u Kijevu, što je rezultiralo smrtnim slučajevima. Predsednik Viktor Janukovič je podlegao pritiscima i potpisao sporazum sa opozicijom, koji je predviđao povratak ustava iz 2004. godine, kao i održavanje vanrednih predsedničkih izbora.
Međutim, Vrhovna Rada je usvojila rezoluciju da se Janukovič navodno "neustavno povukao iz vršenja ustavnih ovlašćenja" i da nije ispunio svoje dužnosti i naložila vanredne predsedničke izbore. U pozadini brze eskalacije situacije, Viktor Janukovič je napustio zemlju, a vlast je zapravo preuzela proevropska parlamentarna opozicija.
Posle Evromajdana radikalni nacionalizam, neonacizam i razne ekstremno desničarske grupe su bile faktički legitimizovane. Proevropska opozicija, koja se tokom protesta oslanjala na radikale, nakon preuzimanja vlasti, legitimisala ih je i konsolidovala kao deo "ulične" politike u Ukrajini.
Rusija je pokušala da skrene pažnju javnosti na radikalizaciju Ukrajine. Moskva je znala da kvarenje odnosa sa Rusijom, zabrana ruskog jezika i progon ruskog stanovništva mogu da dovedu do eskalacije, ali je Zapad ostao gluv.
"Ne može se ignorisati da se u delovanju antivladinih snaga u Ukrajini sve više ispoljavaju nacionalistička, ekstremistička osećanja i antiruska retorika pojedinih krugova koja se kombinuje sa antisemitskim, rasističkim pozivima. Odnosno, uz vladu i opozicione lidere koje podržavaju zapadne države, pojavljuju se i druge snage koje u suštini niko ne kontroliše i koje se, izgleda, neće pridržavati civilizovanih standarda ponašanja" - govorio je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov još 2013. godine
Već 2014. je počeo sukob u Donbasu, jer Jugo-istok Ukrajine nije prihvatio novu prozapadnu vlast i želeo je da bude uz Rusiju. Tako je počela "antiteroristička operacija" koju je nakon osam godina prekinula ruska Specijalna vojna operacija.
Deset godina kasnije
Deset godina nakon "Revolucije dostojanstva" Ukrajina je jedna od najsiromašnijih država u Evropi, čije stanovništvo se maltene prepolovilo. Pobeda na izborima Zelenskog je samo ubrzala taj proces, pošto "predsednik mira" nije ni planirao da obustavi sukob na Donbasu i da sledi Minski dogovor koji je trebao da postane "Dejton za Ukrajinu".
Zelenski je uz pomoć Zapada pretvorio Ukrajinu u tirajinu zabranom opozicionih medija i mnogih partija, napadima na pravoslavnu crkvu, ruski jezik i ruski narod.
Nakon deset godina Kijev nije ni na korak bliži ni Evropskoj Uniji, ni NATO-u. Ekonomska situacija je katastrofalna kao i vojni gubici.
Državni dug je porastao na 83,37 posto i čini skoro 134 milijarde dolara, dok su milioni ljudi napustili zemlju. U januaru 2013. Ukrajina je imala oko 43,5 miliona ljudi. Danas tačan broj građana nije poznat ali se procenjuje od 28 do 34 miliona.
Put u propast Ukrajine i dalje traje i svakim danom postaje sve brži jer Zelenski i njegovo okruženje ne planiraju da pregovaraju sa Rusijom i žele da ratuju do poslednjeg Ukrajinca. Stoga ne treba da čudi što se Zelenski plaši novog Majdana do kraja tekuće godine. S obzirom da se revolucije u Ukrajini događaju otprilike svakih deset godina, novi nasilni pokušaj smene vlasti više nikoga neće iznenaditi, pa ni Ukrajince.