Izuzev ukrajinskog sukoba, u Evropi možda još neko vreme neće biti rata, naveo je na svom blogu "Vepons end stratedži" (Oružje i strategija) bivši pomoćnik zamenika ministra odbrane SAD Stiven Brajen, ali sposobnosti NATO za odvraćanje potencijalnih protivnika danas su pod znakom pitanja.
Ako NATO ne povrati poverenje u svoje vojne sposobnosti, Alijansa će morati da zaključi sporazum sa Rusijom, što će promeniti stratešku mapu Evrope.
NATO danas izgleda kao ekspanzionistički, a ne kao odbrambeni savez. Do promene u NATO-u došlo je nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada je Alijansa odlučila da se proširi na baltičke države i Istočnu Evropu. Bila je to smela odluka, koja se zasnivala na tome što je Rusija bila oslabljena i osiromašena, navodi Brajen.
Jedno od dostignuća Vladimira Putina tokom 17 godina vlasti bilo je zaustavljanje opadanja ruske vojske, a to nije bilo nimalo lako. Rusi su se u početku sporo prilagođavali. Do početka 2022, Rusija još nije naučila lekcije iz 2020, niti je promenila svoju vojnu taktiku.
Sve se to promenilo krajem 2022. godine. Rusi su naučili lekcije i okrenuli se taktici za koju je najviše zaslužan ruski general Sergej Surovikin. Rusija je usvojila dugoročnu strategiju "krvarenja" Ukrajine, što američki i evropski savetnici nisu shvatili na vreme.
"Krvarenje" Ukrajine je, barem do sada, pokazalo da su ideje NATO-a zastarele. Ogromni gubici Ukrajine u opremi i ljudstvu nisu održivi u kontekstu NATO-a. Alijansi nedostaju obučene oružane snage i odgovarajuća oprema.
Čemi danas služi NATO?
Jedan od ključeva budućeg ratovanja je artiljerija. Planeri Alijanse nisu uzeli u obzir proizvodnju municije. Zalihe Evrope i Sjedinjenih Države su daleko ispod potrebnih. NATO neće moći da proizvodi više od 163.000 granata mesečno, dok Rusi već sada proizvode preko 350.000.
SAD su isporučile svoje zalihe granata od 155 milimetara Izraelu, što je bilo veoma nepromišljeno i ostavilo je SAD bez zaliha koje su potrebne Južnoj Koreji. Ukoliko Severna Koreja započne konvencionalni rat, Južna Koreja jednostavno neće imati dovoljno municije.
Odluka SAD da Izraelu isporuče 300.000 granata kalibra 155 milimetara bila je veoma loša. Nasuprot tome, Rusi su se okrenuli saveznicima u Severnoj Koreji i Iranu. Prema nekim izveštajima, Severna Koreja je već Rusiji poslala 500.000 granata.
Evropljani tvrde da im je ostalo malo za sopstvenu odbranu. Neke evropske kompanije, kao što je nemački "Rajnmetal", povećale su proizvodnju, ali biće im potrebne godine da dostignu potrebni nivo, ukazuje Brajen.
U SAD postoji šest fabrika municije, ali najvažnije su one u Ajovi i Pensilvaniji. Iako ove fabrike dobijaju milijarde iz budžeta SAD, one koriste zastarele metode u proizvodnji i teško im je da pronađu nove i kvalifikovane kadrove.
Fabrika municije vojske Ajove u Midltaunu je šezdesetih godina zapošljavala 13.000 radnika, ali danas zapošljava samo 830 civila i 25 vojnika. Fabrika je skoro ista kao pre mnogo godina.
Druga velika fabrika je u Skrentonu u Pensilvaniji, koja je izgrađena posle 1900. godine. Ona proizvodi municiju velikog kalibra još od Korejskog rata. Američka vojska nije uspela da promeni tehnologiju proizvodnje. Čak ni Agencija za napredna istraživanja u oblasti odbrane (DARPA) nije bila spremna za uvođenje novih tehnologija.
Ministarstvo odbrane SAD do 2028. želi da poveća proizvodnju granata od 155 milimetara na 80.000 mesečno. Evropski planovi su daleko skromniji. Evropljani se nadaju da će "u budućnosti" proizvoditi između 20.000 i 55.000 granata mesečno.
Ovi ciljevi zasnovani su na procenama iz rata u Ukrajine. Ali, ako započne širi rat, na primer na Korejskom poluostrvu, Kini, Tajvanu, Bliskom istoku ili u Evropi, te brojke su nedovoljne.
SAD i njihovi NATO saveznici nisu obraćali pažnju na ove nepredviđene okolnosti. Oni su koristili vojne zalihe namenjene za potrebe američke nacionalne bezbednosti ili NATO-a. Ali, ako je za proizvodnju granata od 155 milimetara potrebno tri dana, za proizvodnju pametnog oružja potrebne su godine.
Ideja o proširenju NATO-a na Ukrajinu je možda koštala Alijansu budućnosti.
NATO više ne služi odvraćanju, što Rusi i Kinezi dobro shvataju, ocenjuje Brajen.