Svet
Američka strategija štapa bez šargarepe: Kako potčiniti dojučerašnje saveznike
Olupine gasovoda Severni tok na dnu Baltičkog mora nisu dokaz američke snage, smatra ekspert za finansije Henri Džonston, a reakcija Nemačke na sabotažu ne može se posmatrati drugačije osim kao čin očajanja
Kao što je nedavno na poslovnom forumu u Moskvi primetio predsednik Vladimir Putin, nedavni događaji u potpunosti su ogolili strategiju koju SAD primenjuju kako prema svojim saveznicima, tako i prema protivnicima, piše urednik RT internešenel i stručnjak za finansije Henri Džonston.
Američke metode korišćene jednako prema saveznicima i neprijateljima uključuju iste vrste sankcija, ekonomske prinude, pa čak i operacije promene režima.
"Sada imamo prednost i lično mislim da treba da je iskoristimo." Ovo su reči američkog ministra finansija Henrija Morgentaua, izgovorene u julu 1944, kada su se sastali delegati iz 44 zemlje, kako bi definisali posleratni ekonomski poredak.
Američku delegaciju je tada predvodio Hari Dekster Vajt, visoki zvaničnik Ministarstva finansija. Vajt se u potpunosti složio sa svojim šefom. Koga je tada imao na umu Morgentau? Iznenađujuće je, ali tačan odgovor glasi: Veliku Britaniju, "saveznika", čiji su vojnici nedavno zajedno ginuli na plažama Normandije, rame uz rame sa američkim. Tada je Britanija bila u veoma teškom ekonomskom stanju i pretio joj je bankrot.
Pristup SAD je artikulisan otvoreno i bez stida. Američki stil je da uvede "saveznike" u svoju ekonomsku orbitu, naravno, ne kao ravnopravne, već da ih postepeno dovede u odnos potčinjenosti.
Mit o stvaranju poretka zasnovanog na pravilima
U posleratnom periodu, Vašington nije imao šta da ponudi svojim saveznicima osim pretnji i direktnih ucena. Danas se ovaj sistem, zasnovan više na štapu nego na šargarepi, nepovratno menja: nastaje drugačiji, multipolarni svet, koji obećava obostrano korisna partnerstva, dok SAD rizikuju, kao što je to primetio ekonomista Majkl Hadson, da dožive sudbinu protagonista grčke tragedije, koji proživljava upravo onaj ishod koji je želeo da izbegne.
Kako primećuje Džonston, Breton Vuds je dugo zauzimao važno mesto u mitu o stvaranju "poretka zasnovanog na pravilima" predvođenog Amerikom.
Bio je to, barem na rečima, "savez prosvećenih država", koji je trebalo da izbegne zamke ekonomskog nacionalizma i protekcionizma, koje su omogućile uspon nacističkog režima.
Zapravo, SAD su na kraju Drugog svetskog rata gledale na međunarodnu arenu kao na priliku za geopolitičku borbu. Iskoristile su mogućnost da demontiraju Britansko carstvo kako bi uvele novi ekonomski sistem, koji se zasnivao na primatu dolara. Tako su stvoreni i MMF i Svetska banka, koje služe jedino američkim interesima.
Ekonomista Ben Stajl u knjizi "Bitka za Breton Vuds" pokazuje kako su SAD stekle ogromne koristi od bankrota Britanije. SAD su Britaniju tokom rata pretvorile u državu klijenta, što pokazuje upadljivu sličnost sa današnjom Ukrajinom.
U Breton Vudsu Amerikanci su uspostavili dolar vezan za zlato kao sredstvo plaćanja između država.
Tadašnji urednik "Ekonomista" Džefri Krauter upozorio je da će "svet gorko zažaliti" zbog prihvatanja američke ucene. Krauterov članak danas izgleda kao proročanski.
Potčinjavanje Britanije njenoj bivšoj koloniji
Program koji su 1941. pokrenule SAD, navodno zato kako bi pomogle Britaniji tokom rata, naglo je, na iznenađenje Britanaca, prekinut 1945, što je dovelo britansku ekonomiju u stanje rasula.
Kada je britanski premijer Klement Atli zatražio pomoć od svog saveznika", čekalo ga je gorko buđenje. SAD su Britaniji ponudile "pomoć" koja je u stvari značila ekonomsko potčinjavanje Britanije.
Potčinjavanje Britanije njenoj bivšoj koloniji bila je prava demonstracija američke superiornosti.
Britanci su morali da liberalizuju trgovinu i otvore Komonvelt za američke izvoznike, koji su počeli da istiskuju britanske kompanije. Još više poražavajući je bio uslov da se funta pretvori u dolar po fiksnoj stopi, što je uskoro iscrplo oskudne rezerve Londona.
U julu 1947. Britanija je u suštini bankrotirala. Britanski poslanik Robert Butbi govorio je o britanskom "ekonomskom Minhenu". Poslanik laburista Norman Smit je primetio se da se Britanija tretira kao poražena strana u ratu.
Međutim, Atli i laburistička vlada su prihvatili američke uslove.
Poslednju isplatu američkog duga Britanija je izvršila 2006, a okolnosti sporazuma sa SAD su danas uglavnom zaboravljene. Britanija je danas čvrsto ukorenjena u dolarski sistem i u potpunosti se nalazi u američkoj orbiti.
Aranžman sa Britanijom sa SAD nije bio usamljen i nije nastao nimalo slučajno. Nešto slično su SAD uskoro učinile i sa Nemačkom i Japanom.
Spuštanje nove "gvozdene zavese"
SAD su izašle iz Drugog svetskog rata sa tri četvrtine svetskih rezervi zlata i sa 50 odsto svetskog BDP-a, a postale su i vodeća industrijska sila u svetu razorenih ekonomija.
Posle Drugog svetskog rata SAD su postale najveći poverilac na svetu. SAD su počele da se zadužuju, najpre od Japana, a potom su isto uradile i sa Kinom, koja je preuzela ulogu najvećeg američkog kreditora. Za razliku od Britanije, SAD su imale dug u sopstvenoj valuti i uspele su da iskoriste svoju ekonomsku i vojnu snagu kako bi obezbedile funkcionisanje sistema.
Ono što se dogodilo posle toga je postepena finansijalizacija američke ekonomije. Stvarne ekonomske aktivnosti u SAD su se postepeno smanjivale. Američka industrija je prebačena u of-šor zone i zamenjena je modelom rasta koji počiva na naduvavanju cena nekretnina i hartija od vrednosti.
SAD više nisu "najjači pas u selu". Imaju veoma malo toga da ponude svojim navodnim saveznicima. Kina i Rusija mogu da ponude mnogo više. Vašington je sada na najboljem putu da uništi jedinu stvar koja ga nekako održava na površini – dolar.
Današnja uloga SAD je gruba parodija u odnosu na nekadašnji sofisticirani paternalizam. Primer za to je drsko mešanje u poslove saveznika - uništavanje Severnih tokova. Reakcija Nemačke na sabotažu ne može se posmatrati drugačije osim kao čin očajanja.
SAD su na kraju potisnule ruski gas iz Evrope, ali ni u čemu nisu nadmašile Moskvu. Olupine gasovoda Severni tok na dnu Baltičkog mora nisu dokaz američke snage.
Nova gvozdena zavesa se ponovo spušta, zaključuje Džonston, ali ne više na američke protivnike, već na takozvane saveznike, koji su ostali zarobljeni unutar sistema sa koga su spale sve maske.
