Godina za nama je pokazala da se svet transformiše od američke hegemonije ka neizvesnosti multilateralne realnosti koja tek treba da bude definisana, piše bivši američki vojni obaveštajac Skot Riter u autorskom tekstu za RT Internešenel.
On je sa čitaocima podelio pet događaja koji su, po njegovom mišljenju, obeležili 2023. godinu.
Neuspešna ukrajinska kontraofanziva
Verovatno najviše najavljivani događaj godine, ukrajinska kontraofanziva predstavlja NATO verziju nemačke ofanzive u decembru 1944. godine - poslednji očajnički pokušaj da se bacanjem svih preostalih trupa ostvari pobeda protiv rivala koji je preuzeo stratešku inicijativu.
Svaki dobar vojni analitičar je mogao da predvidi da je ukrajinski poraz neminovan, zbog čega razmere zabluda u Ukrajini i NATO-uz ukazuju njihov očaj, navodi Riter.
Neznanje onih koji su verovali da bi Ukrajina mogla da probije rusku odbranu parira samo onima koji su mislili da bi pokret "moskovskog Majdana" mogao biti stvoren kombinovanim uticajem ekonomskih sankcija i večnog rata protiv Ukrajine.
Riter naglašava da je kontraofanziva svojevrsna manifestacija rusofobije koja je zahvatila kolektivni Zapad, gde neznanje pobeđuje činjenice a iluzije trijumfuju nad realnošću.
Neuspela NATO/ukrajinska kontraofanziva, daleko od toga da je oslabila Rusiju, pokazala se kao inkubator za rađanje moćnije, samopouzdanije i otpornije Rusije koja više neće dozvoliti da bude klasifikovana kao građanin drugog reda u svetskoj zajednici, naglašava on.
Rat Hamasa i Izraela
Izrael je 6. oktobra bio u izuzetno dobroj poziciji: Svet je potpuno zaboravio na palestinski problem, pojedine arapske zemlje su radile na normalizaciji odnosa sa jevrejskom državom koja je u tom trenutku imala najmoćniju vojsku u regionu.
A onda je došao 7. oktobar i napad Hamasa.
Priče o normalizaciji odnosa arapskih zemalja i Izraela su prošlost, IDF se osramotio, a izraelske službe su se pokazale kao šuplja ljuštura čiji je jedini uspeh veštačka inteligencija koja pomaže u ubijanju palestinskih civila.
Realnost na Bliskom istoku danas definišu dva problema - neophodnost palestinske države i neminovnost izraelskog strateškog poraza.
Putevi ka rešavanju svakog od ovih pitanja neće biti laki i mogli bi trajati više godina, ali jedno je sigurno – nova geopolitička realnost ne bi bila moguća bez događaja od 7. oktobra.
Afrika: Pobuna u Sahelu
Za samo tri godine, francuska postkolonijalna imperija u Africi je prešla put od odskočne daske za projekciju Američke i Francuske vojne moći protiv islamističkih pobunjenika do potpunog poraza i poniženja za Pariz od strane nacionalista koji su zbacili tradicionalne profrancuske vlade, zamenivši ih antifrancuskim vojnim huntama.
Kolaps "Fransafrike" u Maliju, Burkini Faso i Nigeru bio je odlučujući koliko i dramatičan, a Francuska i njeni saveznici nisu mogli da urade skoro ništa kako bi ga sprečili, piše Riter.
Dramatično izbacivanje Francuske iz regiona dovelo je do uspona nove regionalne sile - Rusije.
Uspon tročlanog saveza između Malija, Burkine Faso i Nigera podudario se sa sve aktivnijom ruskom spoljnom politikom, koja traži zajedničke interese sa Afrikom koja se i dalje suočava sa posledicama kolonijalizma.
Taj pristup se vidi i u uspehu rusko-afričkog samita održanog u Sankt Peterburgu, kao i sve jačim ekonomskim vezama dve strane.
BRIKS
Nakon ovogodišnjeg 15. samita BRIKS-a u Južnoj Africi, ta organizacija je procvetala kao takmac američkom "poretku zasnovanom na pravilima" koji je dominirao svetskim diskursom od kraja Drugog svetskog rata.
Samit BRIKS-a pokazao se kao savršena suprotnost kombinovanom patosu samita G-7 u Hirošimi u Japanu i samita NATO-a u Vilnjusu u Litvaniju.
U Japanu i Litvaniji, zapadna impotencija je bila u potpunosti izložena svetu. U oštroj suprotnosti, zrelost fenomena BRIKS-a pružila je multilateralnu alternativu koja se pokazala privlačnom za mnoge nacije, uključujući i šest koje su primljene u tu organizaciju kao deo njegove strategije širenja.
BRIKS je nadmašio G7 u kolektivnoj ekonomskoj moći, a geopolitički uticaj njegovog članstva je takav da će u narednim godinama premašiti i G7 i forume NATO-a u pogledu ukupne međunarodne važnosti.
SAD: Car je go
SAD troše skoro bilion dolara godišnje na svoju odbranu – više od kombinovanih izdataka za odbranu svojih deset najbližih rivala za prvo mesto. Tim novcem se finansiraju strateške snage za nuklearno odvraćanje i potencijal za projekciju konvencionalne vojne moći SAD.
S obzirom na te ogromne sume, moglo bi se očekivati da će dominacija američke vojne moći širom sveta biti bez takmaca - ali to nije slučaj.
Trošeći samo delić onoga što SAD plaća, Rusija je pretekla Sjedinjene Države kada su u pitanju strateške nuklearne snage.
Vašingtonu je potrebna velika nadogradnja njegove nuklearne trijade – balističkih raketa sa kopna, podmornica i bombardera – koje čine njene mogućnosti nuklearnog udara.
Za to će biti potrebno više od decenije, a troškovi za to će se meriti stotinama milijardi dolara – ili više, s obzirom na istoriju neefikasnosti i prekoračenja troškova američke vojne industrije.
Rusija je, u međuvremenu, počela da stavlja u upotrebu napredne rakete – projektile dizajnirane da poraze američku protivraketnu odbranu, zajedno sa novim podmornicama i bombarderima.
SAD su održavale strukturu konvencionalnih vojnih snaga sposobnih da istovremeno vode dva i po rata – jedan u Evropi, jedan u Aziji i održavanje situacije na Bliskom istoku sve dok se pobeda ne postigne u jednom od prva dva fronta, navodi Riter.
Danas, pokušavajući da održe globalno prisustvo koje su imali tokom Hladnog rata, SAD nisu u stanju da se bore i pobede ni u jednom velikom sukobu. Kolektivna impotencija NATO-a se može videti u Ukrajini, gde ukrajinska vojska, koju su obučavali i naoružavali gubi, od Rusije.
Sa krizom na Bliskom istoku, gde su Amerikanci primorani da rasporede trupe kako bi odvratile Hezbolah i jemenske Hute, ali i potencijalnom eskalacijom na Tajvanu, SAD su doživele veliku blamažu te je sada potpuno jasno: "Car je go".