Titanijumske podmornice Hladnog rata: Kako je Sovjetski Savez nadmašio SAD

Sovjetski Savez je tokom Hladnog rata razvio klasu podmornica "lira", koja je "šezdesetih godina bila poslednja reč tehonologije". SAD, koje su se do tada takmičile sa Moskvom u svemu, u ovome nisu ni pokušale da prate SSSR, zbog velikih troškova konstrukcije, procenjujući da im se takav projekat ne bi isplatio, piše "Nešenel interest".

Ništa ne podstiče razvoj oružja kao međunarodno rivalstvo (ili otvoreni rat), a Hladni rat je označen kao epska konfrontacija. Dve države su u međunarodnoj trci u naoružanju, potrošile značajan deo svog BDP-a u pokušaju da nadmaše drugu. Rezultat toga su agilniji borbeni avioni, bombarderi veće nosivosti, "stelt" avioni, interkontinentalne balističke rakete, nuklearno oružje veće snage, sateliti, lunarni moduli, izdržljiviji tenkovi, i tako dalje.

Ipak u jednoj oblasti, Amerikanci su odlučili da ne "jure" svoje sovjetske kolege - u razvoju podmornice od titanijuma.

Šezdesetih godina prošlog veka, na vrhuncu Hladnog rata, sovjetski konstruktori počeli su da eksperimentišu sa materijalima za izradu podmornica. Titanijum nikada ranije nije korišćen u ove svrhe, ali Sovjeti su, prepoznavši karakteristike - malu gustinu i visok nivo čvrstoće odlučili da pokušaju sa ovim metalom. Rezultat je bila nova klasa podmornica "projekat 705 lira".

Podmornice klase "lira" uvedene su u operativnu upotrebu sovjetske mornarice 1971. godine kao jedne od najbržih ikada napravljenih podmornica, ali brzina nije bila njihova najistaknutija karakteristika. Umesto toga, glavna prednost bio je upravo titanijum korišćen pri konstrukciji trupa.

Naime, "lira" je dizajnirana imajući u vidu skup zahteva (koji su, naravno, postavljeni zbog tadašnjeg naoružanja SAD). Zahtevi su uključivali brzinu neophodnu za gonjenje bilo kog broda, nizak radarski i akustični odraz, sposobnost izbegavanja protivpodmorničkog oružja, minimalan deplasman, i malobrojna posada. Drugim rečima, "lira" je dizajnirana da bude brza, skrivena i mala podmornica visokih manevarskih sposobnosti, dizajnirana da nadmaši američke ekvivalente.

Zašto titanijum?

Za konstrukciju trupa "lire" korišćena je posebna legura titanijuma. "Legura titanijuma je obično jača od čelika, ali ima upola manju težinu", naveo je za "Nešenel interest" dr Bret Istvud, stručnjak za geopolitiku, dodajući:

"Skuplja je tri do pet puta, a takođe je manje podložna rđanju u slanoj vodi. Može da podnese veći pritisak tokom ronjenja na većim dubinama do 2.200 stopa (gotovo 670 metara)."

Međutim, "obraditi titanijum da bi se napravio trup nije lak podvig. Zavarivanje je teško i najmanja greška tokom ove faze  može učiniti titanijum krhkim i manje čvrstim", upozorio je on.

U originalnom dizajnu prototipa, trup je bio mali, težak 1.500 tona, sa malim otporom. Zahvaljujući ovakvom dizajnu podmornica je bila u stanju da postigne velike brzine - više od 40 čvorova. Shodno tome, plovila klase "lira" bi uglavnom bila usidrena u lukama dok se ne ukaže potreba za suočavanje sa neprijateljskom pretnjom. U tom slučaju bi podmornice bile raspoređene da odgovore neprijateljskoj pretnji u što kraćem roku.

Ipak prototip trupa pokazao se kao nepraktičan, zbog čega je angažovan novi dizajnerski tim i izrađen je konvencionalniji trup,  800 tona teži, sa istom konstrukcijom izrađenom od titanijuma.

"Lira" je "šezdesetih godina bila poslednja reč tehnike", napisao je Istvud. "Trebalo je da dostigne do tada nedostižne brzine i istovremeno bude najtiša podmornica u sovjetskoj mornarici. Titanijum bi se koristio za trup, a novi reaktor za napajanje plovila, omogućio bi brzu plovidbu i zaranjanje. Budući da je bila u stanju da dostigne brzinu od 41 čvora, "podmornica je bila osposobljena da brzo postigne tu brzinu i naglo promeni pravac kada je to potrebno".

Pogon podmornica klase "lira" zasnivao se na olovnom reaktoru koji za hlađenje koristi smesu bizmuta i berilijuma. Reaktor hlađen tečnim metalom imao je višestruke prednosti u odnosu na reaktore hlađene vodom. Na primer, energetska efikasnost je bila veća, jer je reaktor sa tečnim metalom imao višu temperaturu rashladne tečnosti, životni vek mogao je da prođe bez potrebe za dopunom goriva i rizik od eksplozije je znatno manji, dok u slučaju curenja postoji opcija zgrušavanja. Na kraju, opisani reaktor ima znatno manje dimenzije i težinu od reaktora hlađenih vodom.

Iako su Amerikanci prepoznali prednosti titanijumskog trupa "lire", doneta je odluka da se  takve podmornice ne konstruišu.

"SAD su bile svesne snage, brzine i prikrivenosti klase 'lira' i pažljivo su ispitale konstrukciju od titanijuma“, napisao je Istvud. Međutim "titanijum je redak i skup u poređenju sa gvožđem, a nije ga ni lako oblikovati." Takođe, margina greške za zavarivače koji su pravili trup bila je veoma mala sa titanijumom. "Svaki pogrešan korak zavarivača bi podmornicu učinio opasnom za ronjenje na velikim dubinama."

Bilo je potrebno da SAD stvore sopstveni lanac snabdevanja radi nabavke titanijuma potrebnog za trup, stoga su "odlučili da uloženi trud i troškovi neće biti vredni toga".