Ministarstvo obrazovanja Letonije objavilo je da će u toj državi ruski kao drugi strani jezik biti izbačen iz školskog programa, a da će umesto njega đaci učiti neki od zvaničnih jezika Evropske unije, prenosi letonska državna televizija LSM.
Ove promene trebalo bi da dovedu do "pune integracije mladih ljudi u evropski obrazovni sistem kroz učenje zvaničnih jezika EU, što će im pomoći da pronađu zaposlenje u, ali i izvan Evropske unije", objavljeno je u saopštenju Ministarstva.
Prvi strani jezik, koji letonski đaci imaju od prvog razreda, po pravilu je neki zvanični jezik EU, najčešće engleski. U četvrtom razredu oni biraju drugi strani jezik, a prema istraživanju iz 2021. godine gotovo pola škola u Letoniji se, usled nedostatka nastavnika, nudi samo jedan izbor – ruski.
Izmene propisa koje planira ministarstvo trebalo bi da promovišu učenje drugih evropskih jezika i izbacivanje ruskog iz školskog progreama. Ipak, Letonci su ubrzo naišli na probleme u primeni novih pravila, pošto toj državi nedostaju profesori drugih evropskih jezika. Iz tog razloga, očekuje se da do izbacivanja ruskog jezika neće doći pre 2026. godine.
Letonski predsednik Egils Levits je još početkom februara ove godine predložio je da se neki od zvaničnih jezika Evropske unije uvede kao obavezan drugi jezik u osnovnom obrazovanju.
On je tom prilikom naglasio da cilj obrazovnog sistema u delovima države gde žive Rusi ne treba da bude "jačanje položaja manjinskih škola", već "jača integracija u letonsku zajednicu", preneo je LSM.
Ministarka obrazovanja Anita Muižniece podržala je tu ideju, ali je naglasila da se prvo mora rešiti problem nedostatka nastavnika.
Rusi i ruski jezik u Letoniji
Rusi i ruski jezik prisutni su na prostoru današnje Letonije više vekova. Prema poslednjem sovjetskom popisu, održanom 1989. godine, etnički Rusi su činili 34 odsto stanovništva Letonske SSR, dok je ruski jezik bio maternji za 42 odsto žitelja te republike. Osim Rusa, većina letonskih Belorusa, Ukrajinaca, Poljaka i Jevreja govorila je ruski jezik kao maternji, dok je još oko 40 odsto stanovnika Letonije ruski koristilo kao drugi jezik.
Nakon sticanja nezavisnosti 1991. godine, veliki broj letonskih Rusa nije dobio državljanstvo nove države, iako su u toj bivšoj sovjetskoj republici živeli decenijama. Oni zbog toga nisu mogli da glasaju, obavljaju javne funkcije, pa čak ni da rade u pojedinim državnim institucijama, poput policije. Od njih se očekivalo da polože test letonskog jezika i istorije kako bi dobili državljanstvo i postali ravnopravni građani, što su mnogi Rusi odbijali, smatrajući takve uslove diskriminatornim.
Ni položaj ruskog jezika u Letoniji nije bio mnogo bolji. U sovjetskom periodu, ruski je bio jezik komunikacije između različitih naroda koji su živeli u toj republici, pošto ga je govorila velika većina građana. Ipak, letonske vlasti su tokom poslednje tri decenije vodile politiku temeljne "korenizacije", odnosno promovisanja letonskog kao zajedničkog jezika svih građana Letonije.
To je često uključivalo i manje ili više otvorenu diskriminaciju ruskog jezika, a te mere su često imale podršku letonske javnosti. Na primer, više od 75 odsto stanovnika ove države je na referendumu 2012. godine glasalo protiv predloga da se ruskom jeziku dodeli status drugog zvaničnog jezika u Letoniji, iako ga kao maternji govori više od trećine stanovništva.
Diskriminacija poslednjih godina sve prisutnija i u obrazovanju
Letonski parlament je 2018. godine izmenio zakon kako bi zabranio korišćenje ruskog jezika u visokom obrazovanju, kako na državnim tako i na privatnim univerzitetima. Ovaj zakon predviđa da se svi studijski programi na državnim univerzitetima moraju organizovati na letonskom jeziku. Pre nego što je ovaj zakon izmenjen, Ministarstvo obrazovanja je procenilo da oko trećina studenata privatnih univerziteta u toj državi pohađa nastavu na ruskom jeziku.
Iste godine, vlasti u Letoniji donele su i zakone koji promovišu upotrebu letonskog jezika u osnovnom i srednjem obrazovanju, sa ciljem da u narednih nekoliko godina taj jezik postane jedini u zvaničnoj upotrebi u obrazovnom sistemu. Iako su ove izmene predviđale da pripadnici nacionalnih manjina mogu da pohađaju nastavu na svom maternjem jeziku, jasno je da je ovakva mera bila usmerena protiv letonskih Rusa, od kojih mnogi i dalje nemaju državljanstvo, pa samim tim ni status manjine.
Zakon o obrazovanju naišao je na kritike Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope, ali letonski Ustavni sud u tome nije video problem kada je presudio da se on ne kosi sa Ustavom. Letonske vlasti svoje odluke najčešće pravdaju "potrebom za promocijom letonskog jezika i identiteta", kao i "promocijom učenja zvaničnih jezika EU", namerno izbegavajući svaki pomen ruskog jezika.
Letonski zvaničnici često su korišćenje ruskog jezika indirektno povezivali sa nasleđem "ruskog i sovjetskog imperijalizma". Komentarišući zakon o promeni naziva ulica i javnih mesta iz sovjetskog perioda, od kojih mnogi simbolizuju nasleđe ruske zajednice u toj zemlji, letonski predsednik Levits rekao je da "u Letoniji nema mesta za znakove ideologije sovjetskih okupatora i ruskih imperijalista".
Zanimljiva je i činjenica da je Lavits tokom istog govora Letoniju nazvao "evropskom državom", implicirajući da ona poštuje i neguje evropske vrednosti. Kako je jedna od njih i poštovanje ljudskih i manjinskih prava, koja Letonija nesumnjivo krši u slučaju svoje ruske manjine, ova izjava deluje u najmanju ruku ironično.