U narednih nekoliko nedelja, izraelski premijer Benjamin Netanjahu trebalo bi da dobije odobrenje parlamenta za krizni "ratni budžet".
Taj budžet, piše "Ekonomist", predstavljaće raskid sa prošlošću. Socijalna potrošnja (koja je, zahvaljujući socijalističkim korenima, bila velikodušna u Izraelu) biće smanjena u korist finansiranja oružanih snaga zemlje. Vojni budžet će se skoro udvostručiti od 2023. do 2024. Izraelski nepisani društveni ugovor, koji je sedamdesetak godina obećavao i velikodušnu socijalnu zaštitu i snažnu vojsku, sada je pod pretnjom.
Izraelski rat protiv Hamasa pokazao se skupljim od očekivanog. Između oktobra i decembra, izraelska ekonomija se smanjila za petinu po godišnjoj stopi, u poređenju sa prethodna tri meseca – više nego dvostruko od kontrakcije koju je predvidela Banka Izraela. U istom periodu, preko 750.000 ljudi, ili šestina radne snage, bilo je odsutno sa posla, od kojih su mnogi bili evakuisani ili rezervisti. Prošlog meseca rejting agencija "Mudis" prvi put je snizila kreditni rejting zemlje. Sve ovo postavlja pitanje: Može li Izrael sebi da priušti rat?
Osnovni problem je fiskalni, objašnjava "Ekonomist". Uoči Hamasovog napada 7. oktobra, odnos duga Izraela prema BDP-u bio je 60 odsto, što je znatno ispod proseka u grupi uglavnom bogatih zemalja OECD. Od oktobra do decembra, oružane snage su potrošile 30 milijardi šekela (8 milijardi dolara) povrh svoje uobičajene potrošnje, što je iznos ekvivalentan dva odsto BDP-a. I nije samo stvar u većem budžetu za oružane snage; vlada takođe troši na smeštaj za evakuisane, planove za odsustvo i podršku rezervistima.
Za Ameriku ili Japan takav "vojni budžet" ne bi bio problem. U Izraelu, međutim, uvek postoji šansa da izbije još neki sukob. Ako bi tehnološka industrija zemlje bila pogođena, možda u ratu koji uključuje druge regionalne sile, do četvrtine poreza na dohodak zemlje bi bilo u opasnosti.
Poslednji put kada je Izrael ušao u sukob u sadašnjim razmerama, tokom Jomkipurskog rata 1973. godine, njegov odnos duga je prešao 100 odsto, što je izazvalo finansijsku krizu. Kako je centralna banka štampala novac, inflacija je porasla na 450 odsto do 1985. godine, a bankarski sektor je pao.
Mnogi strahuju da je Netanjahuov budžet previše "raskošan". Iako, u vremenima krize, vlade mogu da pozajmljuju da bi stvari nastavile da se odvijaju, mudro je da to čine skromno. S obzirom na želju Izraela da poveća vojnu potrošnju, izdaci se neće uskoro vratiti na predratne nivoe. Kao rezultat toga, vladi je potreban plan za stabilizaciju duga dok potrošnja ostaje visoka, navodi "Ekonomist".
Porezi Izraela u 2022. godini vredeli su 33 odsto BDP-a, nešto ispod proseka OECD-a. Netanjahuov budžet, međutim, uključuje samo skromna povećanja. Porez na dodatu vrednost će porasti za jedan procentni poen na 18 odsto; zdravstveni porez na dohodak će porasti za 0,15 procentnih poena. Kreatori politike brinu da bi povećanje korporativnih poreza dovelo do toga da tehnološki sektor, koji je veoma mobilan i koji se već bori da pronađe radnike, pobegne iz zemlje. Oštriji porezi na domaćinstva bi rizikovali smanjenje potrošnje i još više otežali život onima koji se već bore zbog rata.
A kada se sve završi, oporavak će ići sporo. Izraelska ekonomija počiva na slabo plaćenim palestinskim radnicima, a i pre rata tržište je bilo "nategnuto". Iako eksperti ne očekuju finansijsku krizu iz 1970-ih, ovaj rat će ih zaboleti – naročito jer će udariti po džepu običnog stanovništva smanjenjem izdvajanja za penziono, socijalno, obrzovanje.
Drugim rečima, zaključuje "Ekonomist", Izrael će morati da bira između dva stuba svog društva – vojske ili države koja brine o svojim stanovnicima.