75 godina NATO-a: Laži, agresija i promocija demokratije

Organizacija severnoatlantskog sporazuma, poznatija kao NATO, osnovana je 4. aprila 1949. godine potpisivanjem Severnoatlantske povelje u Vašingtonu. Alijansa je po osnivanju imala 12 država članica, predvođenih od strane SAD i njenih glavnih zapadnoevropskih saveznika - Velike Britanije i Francuske.

NATO je osnovan u predvečerje Hladnog rata, koji će obeležiti drugu polovinu 20. veka. Iako se u osnivačkoj povelji Sovjetski Savez nigde ne pominje eksplicitno, svima je bilo jasno da se iza fraza o "promociji stabilnosti i prosperitetu u oblasti severnog Atlantika" krije strah od navodne "komunističke pretnje sa istoka".

Namere zapadnih saveznika ogoljene su nakon što su oni 1954. godine odbili sovjetski predlog za ujedinjenje Nemačke, povlačenje stranih trupa i pristupanje SSSR-a Alijansi.

Ta odluka je cementirala podelu hladnoratovsku podelu Evrope i podstakla Sovjete da godinu dana kasnije formiraju sopstveni vojni blok - Varšavski pakt. Iste godine, Zapadna Nemačka je pristupila NATO-u.

Tokom Hladnog rata, NATO je uglavnom igrao pasivnu ulogu u odnosu na zvaničnu politiku SAD, a proširio se samo jednom - 1982. godine, kada je Španija postala 16. članica Alijanse.

Kraj Hladnog rata i buđenje NATO-a

Kraj Hladnog rata i raspad SSSR doveli su u pitanje svrhu postojanja NATO-a: pošto pretnje sa istoka više nije bilo, od čega su se države članice Alijanse tačno branile? Pošto je period konfrontacije velikih sila konačno okončan, mnogi su verovali da će Evropa i svet prevazići blokovsku podelu i formirati novu bezbednosnu infrastrukturu - "Evropu kao zajednički dom", kako je to nazvao poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov.

Ipak, na Zapadu, a pre svega u SAD, nije bilo apetita za tako nešto. U administraciji tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša Starijeg o tom scenariju se nikada ozbiljno nije ni razmišljalo, a opstanak NATO-a je tretiran kao jedina opcija.

U centru pažnje 1990. godine našlo se pitanje sve izvesnijeg ujedinjenja Nemačke, kao i širenje NATO-a na teritoriju nekadašnje DDR. U tom kontekstu je tadašnji američki državni sekretar Džejms Bejker, tokom sastanka sa Gorbačovom 9. februara 1990, izrekao poznato rečenicu da se, ako Sovjeti prihvate širenje NATO-a na istočnu Nemačku, Alijansa neće širiti "ni inč na istok".

Iako Bejkerovo obećanje nikada nije ozvaničeno na papiru (u velikoj meri zbog protivljenja predsednika Buša, koji je smatrao da je su obećanja njegovo državnog sekretara bila "preterana"), postoji dovoljno svedoka da je ono ipak postojalo - a među njima je i tadašnji ambasador SAD u Moskvi Džek Metlok.

Otkrivena tajna dokumenta: Kako je Toni Bler pokušao da ubedi Amerikance da okupiraju Jugoslaviju

Upravo je Metlok počekom 2022. otkrio i da je Buš Gorbačovu godinu dana ranije, tokom samita na Malti, obećao da "ukoliko SSSR dopusti državama Istočne Evrope da same donose spoljnopolitičke odluke, SAD to neće zloupotrebiti", čime je još jednom (implicitno) obećao da neće biti širenja NATO-a. Metlok je takođe rekao da je širenje NATO-a na istok "najveća strateška greška od kraja Hladnog rata".

Obećanja američkih zvaničnika, međutim, očigledno nisu imala težinu, a u Vašingtonu su raspad SSSR-a posmatrali kao događaj kojim se brišu sve do tada preuzete obaveze. Uprkos protivljenju Rusije, Alijansa je ubrzo započela pregovore o članstvu sa Poljskom, Mađarskom i Češkom, koje su postale članice 1999. godine.

Nova uloga NATO-a: Širenje "demokratije" ili američkih interesa?

U nedostatku jednog velikog neprijatelja nakon raspada SSSR, NATO je u posthladnoratovskom periodu morao da redefiniše svoju ulogu. Alijansa je, pod uticajem SAD, kao novog svetskog hegemona, vremenom preuzela ulogu "svetskog policajca" koji bi trebalo da "donese mir i stabilnost" u svetu - ako je potrebno i bez odobrenja UN.

NATO je svoje prve operacije sproveo tokom Rata u Bosni i Hercegovini - iako je reč o unutrašnjem sukobu države koja nije članica Alijanse. NATO je u početku sprovodio zabranu leta iznad BiH i embargo na uvoz oružja, ali je od 1994. počeo i sa direktnim udarima na položaje Vojske Republike Srpske.

Pet godina kasnije, svega nekoliko dana uoči 50. godišnjice osnivanja NATO-a, Alijansa je započela svoju do tada najveću, ali i najkontroverzniju operaciju - bombardovanje SR Jugoslavije. NATO je svoj angažman pravdao navodnim genocidom nad Albancima na KiM, kao i potrebom da se što pre okonča oružani sukob u južnoj srpskoj pokrajini.

Iako za to nisu imali odobrenje Saveta bezbednosti UN, države članice tog navodno "odbrambenog saveza" započele su agresiju protiv jedne suverene države čime su prekršene manje više sve relevantne međunarodne povelje.

Tokom prve decenije 21. veka, u kojoj je spoljnopolitički avanturizam Vašingtona dostigao do tada nezapamćene razmere, NATO je uglavnom igrao sporednu ulogu u nizu američkih intervencija na Bliskom istoku - od Avganistana, preko Iraka do Libije.

Širenje NATO-a na istok: Dobrovoljno ili ne?

Od okončanja Hladnog rata do danas, broj članica NATO-a povećao se sa 16 na čak 32. Poslednja među njima, Švedska, pristupila je Alijansi pre samo nekoliko nedelja.

Dok je u nekima od njih, poput Poljske, Češke, Mađarske i baltičkih republika, postojao širok konsenzus oko podrške pristupanja Alijansi, u drugima je to bilo u najmanju ruku upitno.

Primera radi, građani (tadašnje) Republike Makedonije su 2018. godine glasali na referendumu o prihvatanju Prespanskog sporazuma sa Grčkom, kojim je bilo predviđena i promena imena te države.

Vlada, koja je i pored protivljenja značajnog dela populacije želela da progura referendum i sporazum, je u referendumskom pitanju pomenula "članstvo u EU i NATO" - za šta su imali podršku kako SAD, tako i EU, koji su na širenje NATO-a.

Opoziciona VRPO-DPMNE, koja se protivila sporazumu, pozvala je građane da bojkotuju referendum - u čemu su i uspeli, pošto je na njega izašlo tek 36 odsto upisanih birača, značajno manje od 50 odsto koliko je bilo potrebno da bi referendum bio validan.

Makedonskoj vladi i zapadnim liderima to očigledno nije smetalo, pošto je sporazum uskoro ratifikovan, a (sada Severna) Makedonija je 2020. postala trideseta članica NATO-a.

Još jedan primer zemlje koja je u NATO ušla vez unutrašnjeg konsenzusa je Crna Gora, koja je punopravna članica Alijanse postala 2017. godine. Iako su istraživanja javnog mnjenja godinama unazad pokazivala da su građani te zemlje u najmanju ruku podeljeni po pitanju članstva, tadašnja vlada predvođena DPS-om odbila je da raspiše referendum - iako su to tražili predstavnici opozicije.