Harbin – dah ruske kulture u Kini

Vladimir Putin ove nedelje nije slučajno posetio Tehnološki institut u Harbinu, inače jednu od najboljih univerzitetskih ustanova za obrazovanje inženjera na svetu. Ne postoji bolje mesto od ovog kako bi se uputila poruka da Rusija s Kinom želi da razvija nove tehnologije, baš kao što su dve zemlje pre malo više od jednog veka zajedno razvijale Istočnu kinesku železnicu.

Institut su 1920. godine zajedno osnovale Rusija i Kina, kao Kinesko-rusku školu za industriju, kako je današnji institut tada nazvan, namenjenu obrazovanju kadrova neophodnih za završetak pomenute železnice koja je značajno skraćivala putovanje do Vladivostoka, ali i obezbeđivala železničku vezu Moskve s tadašnjom ruskom pomorskom bazom Port Artur u Daljenu.

Osnovan 1898. kao baza ruskih graditelja, prema nacrtima inženjera Adama Sidlovskog, Harbin je danas jedan od najznačajnijih kineskih gradova sa oko deset miliona stanovnika i bruto domaćim proizvodom koji je odavno premašio 90 milijardi dolara.

Putin u Kini sa Sijem: Jačamo partnerstvo u bratskom duhu, osećam se kao kod kuće

Na lokalnom govoru, Harbin označava mesto za sušenje ribarskih mreža, budući da kroz grad protiče velika reka Sunghua.

S obzorom na to da geografski oblik provincije Hejlungđijang podseća donekle na labuda, grad koji se ubrzano razvijao nazvan je Biserom labudovog vrata. Zbog ruske, odnosno evropske arhitekture, grad je u prošlosti bio poznat i kao "orijentalna Moskva" i "orijentalni Pariz".

Moda je pre stotinak godina iz Pariza i Moskve stizala prvo u Harbin, a tek potom u velike centre poput Šangaja i drugih velikih gradova.

Grad ruske duhovnosti

Grad je imao brojne ruske pravoslavne crkve, od kojih je najpoznatija danas pretvorena u muzej zbog nedostatka vernika – Rusa u Harbinu više nema kao što ih je nekada bilo. Posredi je Hram Svete Sofije u samom centru grada.

U gradu je živelo mnogo Rusa, naročito početkom 20. veka, tokom i neposredno nakon Oktobarske revolucije.

U Harbinu se odigrala prava drama marta 1920. godine, kada se u tom gradu, bežeći od boljševika, zatekao Pjer Žilijar, nastavnik, vaspitač i čovek od poverenja Romanovih.

U svojim koferima kroz Harbin je nosio pravne relikvije: dokumenta i svedočanstva vlade admirala Aleksandra Kolčaka, prikupljena tokom istrage ubistva carske porodice u Jekaterinburgu.

"… Očekivalo se da svakog trenutka Istočna kineska železnica padne u ruke boljševika. Njihovi špijuni su već počeli da se okupljaju na stanici i po okolini. Šta da se radi sa dokumentima o istrazi? Gde će biti bezbedni? General Diterihs i N. Sokolov su zamolili britanskog visokog komesara pred odlazak za Peking da prenese u Evropu mošti carske porodice i nalaze istrage. On je tražio instrukcije od svoje vlade. Dugo nije bilo odgovora, najzad je stigao negativan. Tada sam ja lično zamolio generala Žanena, obaveštavajući ga o situaciji", zapisao je Pjer Žilijar.

"Posle dva dana, general Diterihs, njegova dva oficira, N. Sokolov i ja, preneli smo teške kofere, već pripremljene, do voza generala Žanena, koji je stajao malo izvan stanice. U koloni smo se približavali peronu kada su oni sa začelja primetili neke osobe koje se pomaljaju iz senke i prilaze nam vičući: 'Kuda idete? Šta imate u tim koferima?' Pošto smo mi i dalje žurili ne odgovarajući, oni su pokušali da nas primoraju da stanemo i da otvorimo naše kofere. Srećom, mi smo bili blizu cilja, pojurili smo iz sve snage i stigli do generalovog vagona, gde su nas stražari dočekali. Konačno, sav dokazni materijal je bio bezbedan…"

Pjer Žilijar u Harbinu je, rizikujući život, odužio moralni dug senima Nikolaja Drugog Romanova, tren pre nego što je stihija istorije prekrila ovaj događaj.

Muke Srbina u Harbinu

Srbi su dobro obeležili svoje prisustvo u Harbinu i provinciji Hejlungđijang. To su Lekso Saičić, koji je nedaleko od Harbina, kao dobrovoljac u ruskoj vojsci, u dvoboju ubio samuraja. Zatim, general Dejan Subotić, Arsen Karađorđević, pa Ilija Ražnatović, avanturista i kockar koji se strasno kockao od Monte Karla do Šangaja i niz mahom dobrovoljaca iz Crne Gore koji su učestvovali u Rusko-japanskom ratu (dr Anto Gvozdenović, Andrija Bakić, Jošo Ražnatović i drugi).

Kada je u Harbin 1910. godine banuo naš najpoznatiji svetski putnik Milorad Rajčević, od starog ruskog oficira čuo je pesmu "Rado ide Srbin u vojnike" koju je ovaj naučio od generala Jovana Lipovca.

Rajčević je u Harbinu doživeo i jedno od najvećih neprijatnosti na svom znamenitom putu oko sveta tokom kog je pisao reportaže za "Mali žurnal".

"Pri polasku posetio sam amerikanskog konzula Pata. Primio me je lepo i sa mnom proveo duže u razgovoru, interesujući se mojim putem. Tom prilikom nisam ništa primetio, ali mi je docnije sve jasno bilo: zašto me je onako pažljivo zagledao i što se više interesovao mojom ličnošću nego mojim putem. Pa ono prevrtanje hartija po svome stolu za pisanje i zagledanje u nekakve spise. Pa tek izlazak i zadržavanje u sporednoj sobi! Ali o tome docnije. Da pričam redom", zapisao je Rajčević.

Kada je posle razgledanja varoši, kao je zapisao, Rajčević došao u hotel "Evropu" na ručak, za stolom je zatekao nepoznatog Amerikanca s kojim se zbližio.

Rajčević je sa Amerikancem obišao nekoliko restorana, a novi poznanik je, uprkos Rajčevićevom protivljenju, platio i večeru. U francuskom kafe-šantanu popili su trideset flaša šampanjca, što je sve Amerikanac platio u gotovini.

Ispostavilo se da je Amerikanac privatni detektiv. Rajčević je već sutradan završio u policiji. Njegov lični opis i lik veoma se podudarao sa slikom serijskog ubice dece Josifa Vendlinga, za kojim su vlasti tragale, a čiju je sliku imao američii konzul u Harbinu.

Na kraju, Rajčevića je pregledao lekar i na osnovu tragova na telu ustanovio da on ipak nije odbegli serijski ubica.

"Kad su mu (Vendlingu) vlasti pre osam meseci ušle u trag i on to osetio, pobegao je iz Amerike. Za njime je odmah izdana poternica sa fotografijom, ličnim opisom i osobenim znacima. Jednu takvu posetnicu dobio je i amerikanski konzul u Harbinu, da bi obratio pažnju mesnih vlasti na ovog zločinca. Za divno čudo i po slici, i po opisu, pa i po ožiljku na desnoj ruci ja sam mu bio sličan. Ja sam još iz detinjstva imao na desnoj ruci više palca i kažiprsta ožiljak, pa i taj zločinac. Utvrdiv po tim spoljnim znacima, konzul je, još dok sam bio kod njega, izvestio policiju i tražio da se uhapsim. Zato me je onako pažljivo zagledao, odmeravao i odlazio u sporednu sobu, da bi još bolje proverio izgled zločinca sa mnom, pa kad je video da se sve slaže, izvestio je policiju da me zatvori", zapisao je Rajčević.

Grad ledenih skulptura

Harbin je danas prepoznatljiv po ledenim skulpturama koje svake zime, nakon Nove godine, budu podignute i svaki put čine čitav grad koji turisti obilaze u sve većem broju.

Autor ovih redova imao je priliku da vidi Harbin o Novoj godini, na minus 32 Celzijusova stepena.

Iako grad ima veoma razvijenu industriju, to je jedan od najznačajnijih obrazovnih centara sveta. Kažu da je Harbin među šezdesetak najboljih svetskih univerzitetskih i istraživačkih centara, a to malo ko među nama zna.

Iako Rusi više ne čine većinu u njemu, premda ruski turisti dolaze sve češće, njihov trag vidljiv je na svakom koraku u arhitekturi, kulturi i naročito po ruskim restoranima.