Svet
35 godina "masakra": Šta se zaista dogodilo na Tjenanmenu?
Depeše upućene iz američke ambasade u Pekingu, koje je 2011. objavio "Vikiliks", potvrđuju zakasnelo priznanje novinara Bi-Bi-Sija Džejmsa Majlsa da nije bilo pokolja na pekinškom trgu
Svake godine zapadni mediji uredno obeležavaju godišnjicu događaja na pekinškom Trgu Tjenanmen 1989. godine kada je kineska armija, kako se navodi, ubila neodređen broj studenata i radnika, čime je okončan "prodemokratski studentski protest" započet dva meseca ranije.
Kako piše "Forin afers", u junu 1989. vlasti u Pekingu su naredile kineskoj vojsci da zauzme Trg nebeskog mira, a "krvavo čišćenje" je za 20 godina odgodilo reforme i "bacilo dugu senku na odnose Kine sa Zapadom."
To je, prema ovom časopisu, bio rezultat dugotrajnog sukoba u Politbirou Kineske komunističke partije, koji se vodio izmeću "reformista" i pobornika "tvrde linije". "Istorija odnosa Kine i Zapada" mogla je da bude sasvim drugačija. Kako zaključuje autor članka, Peking je tada zaključio da demokratija nije neophodna Kini i okrenuo se autokratiji.
Prema zapadnim medijima, broj studenata ubijenih u Pekingu varira, od nekoliko stotina ili hiljada, sve do fantastičnih 30.000. Jedini problem sa ovim i sličnim zapadnim interpretacijama je to što se ovaj pokolj, izgleda, nikad nije dogodio. U pitanju je jedan od ranih pokušaja obojene revolucije, koji se okončao neuspehom. Ali, pođimo redom.
Džejms Majls, novinar Bi-Bi-Sija, prvi je, a ujedno i jedini novinar koji je 1989. godine izvestio o "pokolju" na Tjenanmenu. Ovu "vest" su smesta preneli gotovo svi zapadni mediji, a "masakr na Trgu Tjenmen" je ubrzo na Zapadu postao "nepobitna i utvrđena činjenica".
Međutim, novinar Majls je posle tačno 30 godina promenio priču. Jedan od razloga je to što se iz hotela "Peking", odakle je izveštavao, uopšte ne može videti Trg Tjenanmen. Majls je priznao da je "možda preneo pogrešan utisak."
Možda ga je bilo negde drugde u Pekingu, dodao je, ali demonstrantima koji su još bili na trgu kada je stigla vojska dopušteno je da odu posle pregovora. Ovo je potvrdio i ambasador Čilea, koji je u noći između 3. i 4. juna bio na Trgu. "Nije bilo masakra", prenele su njegove reči američke diplomate u jednoj od depeša koje je objavio "Vikiliks".
"Nije bilo masakra na Tjenanmenu", priznao je kasnije i novinar Bi-Bi-Sija, u intervjuu za sam Bi-Bi-Si 2009. godine.
Zapravo, kako zaključuje novinar Slobodan Reljić, čitava priča o "masakru na Tjenanmenu je velika zapadna laž."
Student u beloj košulji
U antikomunističkoj histeriji koja je tada zavladala na Zapadu, dodaje Reljić, "slobodni mediji" su tokom jula 1989. bezbroj puta emitovali legendarnu sliku: studenta u beloj košulji i sa zavežljajem u ruci, na sablasno pustom trgu, ispred tenkova u koloni.
Nije se ostavljalo mesta sumnji da su gusenice sledećeg momenta podmazivane krvlju nevinih, koji su umirali za "slobodu, istinu, pravdu".
I ta slika bila je gola podvala. Studenta nisu pregazili tenkovi.
Kako je primetio Lari Romanov, Amerikanac koji je decenijama živeo u Kini: "Ova lažna priča utkana je u svest zapadnjaka već više od trideset godina, tako da je zbog ogromnog emocionalnog naboja koji ovaj mit sa sobom nosi nemoguće racionalno razgovarati o Tjenanmenu."
Romanov je decenijama istraživao događaje iz Pekinga 1989. Njegov zaključak je nedvosmislen: "Tjenanmen je jedan od ranih primera obojenih revolucija, koje su, na kraju Hladnog rata, nicale kao pečurke posle kiše."
Šta se zaista desilo u Pekingu 1989
Rekonstrukcija događaja sa Trga Tjenanmen, koju je sačinio Romanov, sasvim je drugačija od verzije koju su preneli zapadni mediji.
Za početak, "u zapadnim medijima nikada nije objavljeno da su se u Pekingu 4. juna 1989. godine desila dva odvojena događaja".
"Prvi je bio studentski protest, on je kulminirao protestom na Tjenanmenu, koji je nakon nekoliko nedelja konačno prekinut 4. juna", kaže Romanov.
Drugi je bio štrajk radnika, koji se desio u obližnjoj četvrti: "Grupa radnika se zabarikadirala u Muksidu, oblasti u Pekingu koja je pet ili šest kilometara udaljena od Tjenanmena."
Romanov ukazuje i na treću, "prilično veliku grupu", koja "nikada nije jasno identifikovana, iako se na fotografijama vidi da to nisu bili radnici a ni studenti. Činjenice podržavaju zaključak da su to bili (zapadni) plaćenici".
Kineska vlada je potom uputila nekoliko autobusa vojnika, u pratnji nekoliko oklopnih vozila, da raščiste barikade. Do nasilja je došlo kada je ova "treća grupa" napala nenaoružane vojnike.
"Bili su dobro pripremljeni, naoružani hiljadama Molotovljevih koktela. Oni su zapalili desetine autobusa i nekoliko oklopnih vozila. Neki vojnici su pobegli, mnogi su izgoreli", dodaje Romanov. Od 300-400 ubijenih, više od polovine su bili vojnici.
Nenasilni prodemokratski protest praćen nasiljem
Za to postoje i neosporni dokazi: dokumentovani izveštaji i fotografije mrtvih i spaljenih vojnika. Osim toga, "jedna grupa nasilnika uspela je da preuzme oklopni transporter koji je potom vozila ulicama pucajući iz mitraljeza".
Vlada je na to odgovorila slanjem naoružanih vojnika.
O razmerama pobune svedoče sledeći podaci: "U pobuni je izgorelo ili oštećeno preko 1.280 vozila, uključujući preko 1.000 vojnih kamiona, više od 60 oklopnih automobila, preko 30 policijskih automobila, 120 javnih autobusa i trolejbusa..."
Tokom kontranapada kineske armije, neki izgrednici su ubijeni, dodaje Romanov, neki su pogođeni zalutalim mecima, a neki su ubili naoružani razbojnici. Sve u svemu, tada je ranjeno više od 3.000 civila, preko 200 je ubijeno, uključujući i 36 studenata.
Romanov je kasnije razgovarao sa "oko 2.500 rukovodilaca srednjeg i visokog nivoa, koji su bili studenti tokom tog perioda i uključeni u studentski pokret na Trgu Tjenanmen".
"Osim što potvrđuju ova zapažanja i zaključke, njihovi komentari i svedočenja ukazuju da sama ideja o obračunu sa vladom nije potekla od njih, već da im je sugerisana spolja", kaže Romanov.
Romanov dodaje da su "vladini zvaničnici nekoliko nedelja razgovarali sa studentima i odredili rok za evakuaciju sa Trga – 4. jun".
"Po svemu sudeći, nije bilo animoziteta između učenika i vojnika", ističe on.
Konačno, studente su ubedili da napuste trg uveče, 3. juna, a ostatak se mirno razišao sledećeg jutra. "Tenkovi i buldožeri su osvanuli na Trgu tek ujutro 4. juna, uklanjajući šatore i smeće. Studenata više nije bilo na trgu, a prilikom čišćenja trga nije bilo žrtava", dodaje.
Ko je zaista usmeravao proteste na Tjenanmenu
Ko je onda "spolja" studentima "sugerisao" da se obračunaju sa kineskom komunističkom vladom?
Možda je studentski pokret iz kasnih 80-tih nastao spontano, smatra Romanov, "ali postoji obilje dokaza da su pokret ubrzo preuzele agencije američke vlade, i to mnogo pre nego što su se studenti okupili na Tjenanmenu".
Romanov dodaje da nije sporno "da je vođe kineskog studentskog pokreta u Hong Kongu obučavao pukovnik Robert Helvi, oficir Odbrambene obaveštajne agencije iz Pentagona, koji je proveo 30 godina podstičući revolucije širom Azije u ime vojske i CIA".
Ime američkog pukovnika Helvija dobro je poznato i u Srbiji, jer je on rukovodio prevratom koji je 5. oktobra u Beogradu izveo "Otpor".
"Glas Amerike" je tada, u vreme studentske pobune u Pekingu, emitovao 24 sata dnevno iz Hongkonga i "davao studentima provokativne savete o taktici i strategiji pobune".
Jedan od učesnika pobune je kasnije zapisao: "Tačno je da je studentskim pokretom neko manipulisao. Studenti nisu imali ništa osim emocija i veoma površnog poznavanja politike."
Drugi bivši student je bio još neposredniji: "Studenti su slušali program 'Glasa Amerike', kao da samo oni znaju šta se dešava. Tek mnogo kasnije sam shvatio koliko sam tada bio glup..."
Prema zvaničnim kineskim izveštajima, Amerikanci su "upravljali studentskim vođama, kršeći dekrete o vanrednom stanju, koji su bili na snazi u pojedinim delovima Pekinga. Džon Pomfret bio je dopisnik AP u Pekingu i važan informativni kanal za kolovođe, a Alan Pesin, dopisnik 'Glasa Amerike', širio je lažne glasine i ohrabrivao nasilne proteste".
Jedan od tih studentskih vođa bila je Čaj Ling, koja je 28. maja 1989. dala intervju američkom novinaru Filipu Kaningemu.
Na pitanje Kaningema, da li će i sama ostati na Trgu, Čaj Ling je odgovorila da neće. Zašto? "Zato što želim da živim. Verujem da drugi moraju da nastave posao koji sam ja započela. I, za kraj, mogu da im kažem – vi, Kinezi, niste vredni moje žrtve!", rekla je tada.
Replika "Boginje slobode" sa ulaza u njujoršku luku
Čaj Ling je posle 4. juna pobegla u Ameriku, gde je nagrađena unosnim mestom, u konsultantskoj firmi "Bejn end kompani".
U SAD je prešla u hrišćanstvo.
Što se tiče američke strategije, uočava Romanov, ona je bila očigledna: "Američki plan je bio da podstakne kinesku vladu da upotrebi silu protiv studenata, što je trebalo da izazove revoluciju u boji, čiji je cilj bio svrgavanje vlade i kolaps Kine."
Ovaj plan nije uspeo u Kini, ali je uspeo u Sovjetskom Savezu, u Čehoslovačkoj, u Jugoslaviji…
Kako pokazuje izveštaj od 2. juna 1989, upućen tadašnjem državnom sekretaru Džejmsu Bejkeru, na Tjenamenu je bila podignuta i "boginja demokratije", doslovna replika Kipa slobode sa ulaza u njujoršku luku. U depeši se izražava očekivanje da će podizanje statue od papira "razljutiti kineske lidere i podstaći krvoproliće".
