Emanuel Makron je šokirao čitavu Francusku, ali i Evropu, kada je neposredno nakon katastrofalnog rezultata svoje liste na evropskim izborima raspustio donji dom parlamenta i raspisao nove izbore za 30. jun.
Najava francuskog predsednika izazvala je pravi politički zemljotres i, čini se, iznenadila ne samo njegove protivnike, već i saveznike. Niko nije imao odgovor na pitanje: Zašto se izbori raspisuju baš sad?
Na prvu loptu, Makronova odluka deluje u najmanju ruku ishitreno, ako ne i potpuno nepromišljeno: desnica predvođena Marin le Pen je dobila vetar u leđa nakon odličnog rezultata na evropskim izborima, na kojima je osvojila više od 31 odsto glasova, dok je Makronova partija sa svega 14,5 odsto doživela pravi debakl.
Makronova lična popularnost se, takođe, nalazi blizu istorijskog minimuma, a istraživanja iz maja pokazuju da tek oko 30 odsto Francuza smatra da on dobro obavlja svoju funkciju.
Nakon debakla na prošlonedeljnim izborima, taj procenat je danas verovatno još niži, a magazin "Politiko" je nedavno pisao kako je francuski predsednik postao toliko "toksičan" da članovi njegove partije žele da ga "sakriju" tokom kampanje.
Dva istraživanja sprovedena nakon evropskih izbora pokazuju da bi Nacionalno okupljanje moglo da računa na između 230 i 270 poslaničkih mesta - čime bi postali najveća stranka u francuskom parlamentu, ali ne bi došli do 289 mesta, koliko je potrebno za apsolutnu većinu.
Međutim, u slučaju takvog rezultata, njihov vodeći kandidat Žordan Bardela bio bi favorit za premijersku funkciju - pogotovo ako bi Nacionalno okupljanje uspelo da postigne sporazum sa partijama desnog centra.
Krije li se logika iza Makronove odluke?
Dakle, zašto se francuski predsednik odlučio za ovako radikalan potez? Postoji nekoliko teorija.
Prema jednoj od njih, Makron želi da sledi primer španskog premijera Pedra Sančeza, koji je nakon poraza na prošlogodišnjim lokalnim izborima raspisao vanredne izbore za parlament - i uspeo da ostane na vlasti. Međutim, takav scenario u Francuskoj deluje malo verovatno, s obzirom da se njen predsednik nalazi u mnogo dubljim i ozbiljnijim problemima.
Drugi veruju da je Makron iznenadnim izborima pokušao da "pomuti vodu" i unese haos među svoje rivale, kako na desnici, tako i na levici. Međutim, ako je to zaista bio njegov plan, on se do sada nije pokazao kao preterano uspešan.
Partije levice su se, na iznenađenje mnogih, brzo dogovorile o zajedničkom nastupu na izborima u okviru "Narodnog fronta", dok su partije na desnici - sa izuzetkom Nacionalnog okupljanja - zapale u potpuni haos.
Le Penova je pokušala da napravi savez za desničarskom partijom Rekonket ("Ponovno osvajanje"), koju je na evropskim izborima predvodila njena nećaka Marion Marešal, ali su pregovori "torpedovani" od strane lidera te partije Erika Zemura.
S druge strane, lider umereno desnih Republikanaca Erik Sioti pozvao je na formiranje saveza sa Nacionalnim okupljanjem - što je naišlo na izuzetno negativne reakcije vodećih članova njegove partije. Sioti je u međuvremenu smenjen - iako on tvrdi da je to urađeno mimo pravila - a Republikanci se nalaze na ivici unutarpartijskoggrađanskog rata.
Dušan Gujaničić sa Instituta za političke studije za RT Balkan kaže da će francuske partije na izbore izaći u tri kolone:
"Na izborima će se nadmetati tri bloka: ujedinjena levica, centrističko okupljanje oko Makrona i desnica, gde bi partija Marin le Pen trebalo da bude stožerna snaga. Međutim, pregovori na desnici ne idu lako, te je sve izvesnije da će doći do rekompozicije političkih snaga", ukazuje on.
Kohabitacija sve izvesnija
Ukoliko se Makronu gambit ne bude isplatio i novi premijer ipak dođe iz redova opozicije, Francuska će ući u novi period političke kohabitacije.
"Svaka kohabitacija je po prirodi stvari nezahvalna za obe strane. Sa jedne strane imamo stranku koja daje premijera, dok je na drugoj predsednik republike, koji je prva politička ličnost u državi zato što ga bira narod", ukazuje Gujaničić.
On dodaje da je "reč je o vanrednoj političkoj situaciji, u kojoj bi premijer trebalo da ima nešto jaču poziciju zato što ima većinu u parlamentu. Međutim, u Francuskoj su predsednik i premijer na kraju ipak 'osuđeni' na saradnju".
Ukoliko dođe do kohabitacije, to će biti četvrti takav slučaj od formiranja Pete republike krajem pedesetih godina prošlog veka.
Predsednik i premijer Francuske su dolazili iz različitih političkih partija od 1986. do 1988. godine, kada je na čelu države bio socijalista Fransoa Miteran, a na čelu vlade konzervativac Žak Širak, a zatim i od 1993. do 1995, kada je Miteran morao da sarađuje sa premijerom Eduarom Baladurom.
Poslednja kohabitacija trajala je od 1997. do 2002. godine, kada je Širak - sada kao predsednik - delio vlast sa vladom socijaliste Lionela Žospena.
"Vrlo je verovatno da sledeći premijer neće biti iz Makronove stranke. On će želeti da imenuje premijera koji je koliko-toliko prihvatljiv i koji dolazi iz neke od umerenijih opcija, ali se postavlja pitanje da li će on uopšte moći da bira, pošto je malo verovatno da će iko imati apsolutni većinu", smatra Dušan Gujaničić.
Naš sagovornik dodaje i da se Nacionalno okupljanje trenutno nalazi u prednosti, ali da njihova pobeda i dalje nije potpuno zagarantovana.
Kako god da se izvori u Francuskoj budu završili - a njihov rezultat je i dalje sve samo ne izvestan - jedno je sigurno: reč je o događaju koji će doneti tektonske promene u političkom životu te države.
U Briselu mnogi veruju da bi ovo mogao da bude "bregzit momenat" za drugu po veličini članicu EU - sa potencijalno nesagledivim posledicama po čitavu Evropu.