Iranska revolucija golorukih

Petog decembra 1978. u Iranu izbio je talas protesta koga su podstakle islamske verske vođe protiv režima šaha Reze Pahlavija. Zbog masovnih štrajkova radnika, koji su se ubrzo proširili celom zemljom, proizvodnja nafte svedena je gotovo na polovinu. Ovi događaji danas se smatraju stvarnim početkom Islamske revolucije. U revoluciji je srušen režim šaha Pahlavija i proglašena Islamska Republika Iran, pod vođstvom ajatolaha Homeinija.

Znaci oluje bili su vidljivi mnogo pre toga. Malo je događaja u istoriji koji se po svom značaju mogu uporediti sa Islamskom revolucijom. Možda nije preterano uporediti je sa Francuskom ili Ruskom iz 1917. godine. Islamska revolucija je iz korena promenila geopolitičke odnose u jednom od najnestabilnijih regiona na planeti i snažno uticala, pre svega na muslimanski svet.

Kao što se tvrdi na jednom od zvaničnih sajtova Islamske Republike Iran: "Još od kada je stupio na tron, nasleđujući svog oca, koga su 1941. godine proterali Sovjeti i Britanci zbog preteranih simpatija koje je pokazivao prema nacizmu, šah Reza Pahlavi bio je figura kojom su manipulisali Britanci."

"Kako se klupko događaja odmotavalo, postajalo je sve očiglednije da je u toku revolucija, i to u vreme i na mestu na kome ju je malo ko očekivao. Revolucionarni točak se zavrteo, silovito i nezaustavljivo, dajući malo prilike stranim i iranskim posmatračima da reaguju na događaje. Svrgavanje Pahlavi dinastije trajalo je oko 13 meseci, kada je zastareli monarhizam iščezao iz Irana."

Prema priznanju bivšeg savetnika Bele kuće Gerija Sika, "još od pada Sajgona ništa nije toliko uticalo na Ameriku kao revolucija u Iranu".

Iranci su bili "manje od psa za Amerikance"

Tokom šahove vladavine, zemljom koja je potonula u korupciju i siromaštvo, praktično je vladala "Anglo-iranska naftna kompanija" (AIOC). "Decenijama su Britanci bukvalno otimali iransku naftu", konstatuje iranski publicista Bahman Nirumand. Dok je Iranom upravljala ova kompanija, novac koji je Iran dobijao od nafte prelivao se uglavnom u džepove šaha i malog broja ljudi u njegovom okruženju.

Šah je predstavljao marionetu najpre u britanskim, potom u američkim rukama. Kada je iranski premijer Mohamed Mosadek 1952. nacionalizovao kompaniju i iransku naftnu industriju, usledio je državni udar u organizaciji CIA. Konci ove operacije, pod šifrovanim nazivom "Ajaks", povlačeni su iz američke ambasade u Teheranu.

Nacionalizacija je posle državnog udara kojim je zbačen Mosadek poništena, a uprava nad kompanijom i Iranom prešla je u ruke konzorcijuma američkih i britanskih firmi. "Tada je bilo više od 10.000 američkih savetnika u Iranu", kaže Nirumand, "koji su vladali zemljom 25 godina."

Ovi traumatični događaji predstavljaju klicu revolucije koja je izbila četvrt veka kasnije.

Posle skoka cena nafte iz 1974. godine, prihodi iranske državne blagajne naglo su porasli, sa četiri na 20 milijardi dolara. Obični Iranci od toga nisu imali koristi, jer je veći deo novca odlazio u ruke američkih trgovaca oružjem. Retko koji vladar je uspeo da protiv sebe okupi tako široku opozicionu koaliciju kao Reza Pahlavi. Protiv njega su bili gotovo svi - od tvrdokornih islamista i onih koji su se zalagali za "liberalno-demokratski islam", preko pravih liberala, sve do levice.

Šah je silom gušio ove proteste, vladajući uz pomoć tajne policije Savak", koja se isticala po surovosti. Džamije su prerastale u prave centre otpora šahu.

Nezvanični lider opozicije postao je ajatolah Homeini, koji je živeo vrlo skromno i po svemu predstavljao "pravu suprotnost šahu". Opoziciono delovanje počeo je suprotstavljanjem šahovim reformama, a naredbu da Amerikanci budu oslobođeni odgovornosti za bilo koji prekršaj počinjen u Iranu, Homeini je osudio sledećim rečima: "Iranci su manje od psa za Amerikance, jer čak i onaj ko ubije psa u Americi može biti osuđen, dok Amerikanac u Iranu može ubiti Iranca bez posledica."

Borba za socijalnu pravdu

Ajatolah je proteran u Tursku, zatim odlazi u Francusku, iz koje će se vratiti tek posle šahovog pada. U demonstracijama narednih meseci poginulo je na stotine demonstrata sukobljavajući se sa šahovom vojskom i policijom.

Šah Reza Pahlavi pobegao je iz Irana 1979. godine, a umro je sledeće godine u Egiptu. Na teheranski aerodrom trijumfalno je sleteo ajatolah Homeini.

Posle rušenja šaha, uz ugled koji je Homeini uživao u narodu, na referendumu je izglasana prva islamska republika u svetu, sa Homeinijem kao vrhovnim liderom. Revolucionarna previranja dovela su do još jednog događaja, koji je izazvao veliki odjek u svetu.

U novembru 1979. godine, nekoliko stotina pripadnika novoosnovane Revolucionarne garde provalilo je u omraženu ambasadu SAD u Teheranu i uzelo za taoce 52 američkih službenika. Homeini je podržao ovu opsadu, koja je trajala 444 dana. Pokušaj Amerikanaca da oslobode taoce završio se fijaskom, pošto su helikopteri koji su prevozili američke komandose oboreni u pustinji u centralnom Iranu.

Sve u svemu, revolucija u Iranu bila je, pre svega, borba za socijalnu pravdu. Kako piše istoričar Mihael Aksorti: "Za razliku od šaha Pahlavija, koji je hvalio 2.500 godina monarhije, Homeini je govorio o 5.000 godina odricanja, nepravdi, klasne diskriminacije i ugnjetavanja".

Antiiranska retorika SAD

SAD su se tada, baš kao i danas, na sve načine suprotstavljale revolucionarnim promenama u Iranu.

Prave razloge zbog kojih SAD već decenijama nastoje da suzbiju Iran otkriva "siva eminencija" američke spoljne politike Henri Kisindžer. U pitanju je, prema rečima Kisindžera, američki "strah od naglo rastućeg uticaja iranske države."

"Ukoliko teritoriju Islamske države zauzme iranska Revolucionarna garda ili šiitske snage koje obučava Iran", piše Kisindžer, "posledica toga bi moglo da bude formiranje luka od Teherana do Bejruta, koji bi značio uspon novog radikalnog iranskog carstva".

Ipak, ovaj "luk" danas nije samo šiitski. Čine ga svi muslimani, i šiiti i suniti, koji prepoznaju opasnost od američke hegemonije i od unipolarnog poretka koji diktira Vašington.

SAD uporno optužuju Iran kao zemlju koja podržava terorizam. Istina je, međutim, drugačija. Na primer, po naređenju tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa, u januaru 2020, u Bagdadu u Iraku, u terorističkom napadu dronom ubijen je iranski general Kasim Sulejmani. Osim toga, Iran je već bio na udaru terorista takozvane Islamske države (ISIS), kao što je napad iz 2017. na Nacionalni parlament u Teheranu i svetilište posvećeno ocu savremenog Irana, ajatolahu Homeiniju.

U stvari, stvaranje i finansiranje lažne Islamske države (ISIS) odvijalo se pod budnim okom Sjedinjenih Država, kao što to, između ostalog, dokazuju imejlovi Hilari Klinton koje je objavio "Vikiliks". 

Prema rečima američkog analitičara Šejna Kvina: "U mejlu koji je objavio `Vikiliks`, Hilari Klinton otkriva da Saudijska Arabija… pruža tajnu finansijsku i logističku podršku ISIS-u i drugim radikalnim sunitskim grupama u regionu (Sirija). Ovaj kritični dokaz, koji nikad nije bio namenjen javnosti, otkriva da su SAD svesno podržavale ISIS i druge terorističke grupe. Tokom osam godina Obamine administracije, SAD su pružile Saudijskoj Arabiji pomoć u naoružanju i vojnoj opremi vrednu više od 50 milijardi dolara."

Ove optužbe je ponovio i Tramp na predizobornom skupu 2016. u Majamiju: "Hilari Klinton je kreator ISIS-a, zajedno s Obamom."

Iran, kao najmoćnija sila ovog dela sveta i jedna od retkih država koja vodi zaista nezavisnu politiku, predstavlja kamen o koji se spotiču svi američki planovi za Bliski i Srednji istok. Američke sankcije protiv Irana su na snazi još od 1996. godine. Predsednik Džordž Buš Mlađi je 29. januara 2002. u "izveštaju o stanju nacije" uvrstio Iran u mitsku "osovinu zla".

U aprilu 2006. novinar Sejmur Herš je u "Njujorkeru" obelodanio "tajni plan Pentagona za rat sa Iranom", koji je uključivao i upotrebu taktičkog nuklearnog oružja. Antiiranska retorika i pretnje ratom protiv Irana decenijama čine jednu od konstanti američke politike i ujedinjuju gotovo sve značajne aktere na političkoj sceni SAD, uključujući i bivšeg predsednika Donalda Trampa i sadašnjeg Džoa Bajdena.

Iran van orbite Zapada

Za razliku od nekih drugih, Islamska revolucija nije inspirisana a ni finansirana spolja. Cilj nove islamske države bilo je "stvaranje potpuno islamskog sistema vladavine, zasnovanog na učenjima poslanika Muhameda i njegovih naslednika".

Francuski mislilac Mišel Fuko pozdravio je 1979. "islamsku revoluciju golorukih" kao "prvu transmodernu revoluciju našeg doba" i kao "prvu veliku pobunu protiv globalnih sistema": "Iranska nacija odbacuje modernizam kao politički projekat i kao princip društvene transformacije, ne samo zbog načina na koji Pahlavi dinastija interpretira modernizam, nego zbog samog principa koji zahteva modernizaciju jedne islamske zemlje u evropskom stilu." Ovakav pogled na Islamsku revoluciju danas je aktuelniji nego ranije i odlično se uklapa u novi poredak multipolarnosti.

Direktor Naučno-istraživačkog centra "Ibn Sina" u Sarajevu Ruholah Kangavari ovako ocenjuje domete i značaj revolucije: "Sistem koji je srušen bio je sasvim podređen zapadnom svetu i težio je potpunoj vesternizaciji društva, želeći da potisne domaću (islamsko-iransku) kulturu i način življenja. Zahvaljujući Islamskoj revoluciji Iran je izašao iz orbite Zapada, posebno Amerike i, oslanjajući se na težnje za slobodom, okrenuo se preporodu potisnute domicilne kulture."

"Amerika je Veliki Sotona"

Na spoljnopolitičkom planu, postrevolucionarni Iran je, za razliku od šahovog režima, smesta počeo da vodi nezavisnu i samostalnu spoljnu politiku, zasnovanu na "negiranju dominacije jedne sile - SAD". Njeni fundamentalni principi su odbacivanje strane dominacije, borba protiv imperijalizma i podrška muslimanima i potlačenima širom sveta. Oštrica te borbe od početka je usmerena ka Americi. Prema čuvenoj formuli ajatolaha Homeinija, koju će ponoviti i ajatolah Hamnei, "Amerika je Veliki Sotona".

Kako podvlače Godrat Ahmadijan i Moktar Nori: "Imamova misao se zasnivala na neprijateljstvu sa Amerikom, insistiranju na nezavisnosti, kao i na nužnosti oslobađanja od Zapada i od pozapadnjačenja". U svojim govorima ajatolah Homeini tvrdio je da "Zapad porađa životinju, i to ne bezazlenu životinju, već životinju-zver, ubicu čoveka i ljudoždera. Napredak na Zapadu nije humanistički napredak… Na Zapadu nema ničeg osim zločina i izdaje".

U septembru 1980. usledio je napad susednog Iraka, pod vlašću Sadama Huseina, na Iran. Zapadne sile stale su na stranu Iraka. Sukob će potrajati narednih osam godina. Tokom 1988, kada je završen iransko-irački rat, američke snage razorile su nekoliko iranskih naftnih platformi i oborile iranski putnički avion sa 290 civila.

Nakon što je izašao iz orbite Zapada i odupro se spoljnoj agresiji, Iran se okrenuo sopstvenom razvoju. Islamska revolucija omogućila je srazmerno brz i skladan razvoj Irana i pretvorila ga u jednu od najprosperitetnijih islamskih zemalja, uprkos sankcijama Zapada. U tom pogledu Iran pokazuje impresivne rezultate, ne toliko u životnom standardu stanovništva i luksuzu na zapadni način (to i nije cilj Islamske Republike, čiji prioriteti su socijalni, etički i kulturni), koliko u nauci, obrazovanju, kulturi i izdavaštvu.

Iran je danas veoma moćna država koja se brzo razvija. Stanovništvo je multietničko, sa preko 80 miliona stanovnika, koji imaju izuzetan nivo obrazovanja i veoma povoljnu starosnu strukturu (iranski narod, sa više od 50 miliona mladih, jedna je od najmlađih na svetu).

U verskom pogledu, većina su šiiti, mada ima i sunita, hrišćana, Parsija, Jevreja i hinduista. Unutrašnja politika Teherana počiva na verskoj toleranciji i rodnoj ravnopravnosti, o čemu svedoči položaj žena u Islamskoj Republici. Iranom ne vladaju nepismeni verski fanatici.

Ovome treba dodati uspehe kao što su lansiranje sopstvenih telekomunikacionih satelita i dometi u robotici. Iran je danas i kosmička sila, sa sopstvenim raketnim poligonom u Semnanu.

Početkom novembra, Iran je izvršio uspešan probni let rakete sposobne da lansira satelite u svemir, svega tri meseca nakon što je lansirao satelit uz pomoć Rusije.

Što se tiče odbrane, Iran nije nuklearna sila, ali prednjači u proizvodnji bespilotnih letelica, a nedavno je ostvario i značajan napredak u proizvodnji hipersoničnih balističkih raketa.

Doba izolacije Irana danas je nepovratna prošlost. Iran se u svom razvoju sve više oslanja na Rusiju i na Kinu. Iran je postao i deo kineskog megaprojekta poznatog kao "Put svile".