Svet
Nacistička prošlost oca Ursule fon der Lajen: Kako je Ernst Albreht pomilovao ratnog zločinca (FOTO)
Otac predsednice Evropske komisije pomilovao je Eriha Gustava Šarfetera, osuđenog na doživotnu zatvorsku kaznu za 18 ubistava koja je krampom počinio u koncentracionom logoru na okupiranoj teritoriji SSSR-a
Rusija je objavila dokumente o zločinima i oslobađajućoj presudi Eriha Gustava Šarfetera, serijskog nacističkog ubice, osuđenog na doživotnu zatvorsku kaznu za 18 ubistava počinjenih u koncentracionom logoru na okupiranoj teritoriji SSSR-a.
Dokumenti su postavljeni na portalu "Histori.rf".
Naime, Šarfetera je 1990. pomilovao šef savezne države Donje Saksonije Ernst Albreht, otac aktuelne predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen.
Zajedno sa grupom naučnika pronašao ih je i preveo na ruski ekspert Ruskog vojno-istorijskog društva (RVIO), rukovodilac projekta Digitalna istorija, Egor Jakovljev.
Državni sud u Štadu (Nemačka) je 1. februara 1980. osudio Eriha Gustava Šarfetera na doživotnu zatvorsku kaznu za 18 ubistava počinjenih u koncentracionom logoru na okupiranoj teritoriji SSSR-a.
Deset godina kasnije, u februaru 1990, šef savezne države Donja Saksonija, ministar-predsednik Ernst Albreht, otac Ursule fon der Lajen, pomilovao ga je zbog starosti i narušenog zdravlja.
Šarfeter je pušten 30. marta 1990. godine, a umro je 1998. godine u 90. godini.
Šarfeter, rođen u Dancigu (danas Gdanjsk) 1908. godine, pridružio se Hitlerovoj stranci NSDAP 1931. i SS-u 1933. godine, da bi 1939. bio pozvan u Vafen SS, gde je stekao vojno i medicinsko obrazovanje.
Prošlost Ernsta Albrehta - od logora do serijskog ubice
U jesen 1943. Šarfeter je poslat u okupiranu Estoniju, u ogranke koncentracionog logora Vaivara - Ereda, Kuremae, Johvi, gde je počinio svoje zločine, za koje mu je suđeno decenijama kasnije.
Ovi logori su nastali kao deo likvidacije geta u baltičkim državama i Belorusiji.
Komandant kompleksa koncentracionih logora Vaivara bio je SS hauptšturmfirer (rang kapetana u Vermantu) Hans Aumajer (pogubljen u Poljskoj 1948), a medicinska jedinica je bila pod nadzorom prvog logorskog lekara, SS oberšurmfirera (prvi poručnik u Vermahtu) Franca fon Bodmana.
Spoljno obezbeđenje su vršili bataljoni estonske policije, dok su unutrašnje propise održavali zatvorenici, kapoi.
Nemački kadar je bio mali, a glavni kontingent zaposlenih bili su saradnici.
Nakon što je evakuisan iz Estonije zbog približavanja Crvene armije, Šarfeter je služio u koncentracionom logoru Štuthof, ogranku Trolija.
Tu je zadobio povredu noge i bio je u vojnoj bolnici od jeseni 1944. godine.
Poslednjih meseci rata preselio se u Hamburg, gde je ostao da živi sa porodicom.
Nekoliko godina kasnije, 1956. otišao je na more, gde je radio kao pomoćni vozač na raznim brodovima kompanije Khapag, da bi nakon što mu je supruga u novembru 1960. napisala da ga je tražila policija, Šarfeter se iskrcao iz Hamburga u Port Saidu i zatražio azil u Egiptu.
Narednih godina radio je kao tehničar u egipatskoj državnoj kompaniji, ali je u novembru 1977. odlučio da se vrati u Nemačku, gde je uhapšen odmah po dolasku na aerodrom u Minhenu na osnovu naloga okružnog suda Štade.
Suđenje je počelo 13. decembra 1978. godine, na kojem su razmatrani događaji u logorima Kuremae (500-1.000 zatvorenika), Joehvi (150 zatvorenika) i Ereda (do 1.000 zatvorenika).
Prva optužba je ubistvo grupe Jevreja u Kuremaeu, gde je prema svedočenju svedoka, u zimu 1943-1944, Šarfeter stigao u logor i od logorskog lekara (takođe zatvorenika) zatražio spisak bolesnih i invalidnih zatvorenika.
U početku je planirao da ove ljude ubije injekcijom, za šta je pripremio špric i drogu. Uz pomoć komandanta logora Engsta, zatvorenici sa spiska - bilo ih je od 15 do 22 osobe, iskazi svedoka se razlikuju - jedan po jedan su odvođeni u kasarnu, gde je trebalo da dobiju smrtonosnu injekciju.
Ali nešto je pošlo naopako: ili žrtve nisu žurile da umru, ili se špric polomio - u svakom slučaju, ali Šarfeter je iznenada počeo da ih ubija krampom.
Vest o tome šta se dogodilo proširila se po susednim logorima, a ubica je dobio nadimak "Kirkenik", odnosno "čovek sa krampom".
Njegovi zločini su izgledali monstruozno čak i za koncentracioni logor, pa su mnogi zatvorenici dobro zapamtili njegovo lice i kasnije su mogli da ga identifikuju.
Sam Šarfeter je sve negirao, ali ga je sud proglasio krivim, posebno ističući da on nije imao nalog da ubije te ljude i da je delovao iz "svojih niskih pobuda".
