Svet
Fjodor Lukjanov: Ima li rešenja za okončanje sukoba Rusije i Zapada?
Za trenutne odnose Moskve i NATO u dobroj meri je odgovorna je arogancija Zapada nakon kraja Hladnog rata
Jedini način da se okonča sukob Rusije i Zapada jeste da se suštinski preispitaju principi na kojima se zasniva evropska bezbednost, smatra ruski analitičar Fjodor Lukjanov.
Istorija odnosa Rusije i NATO, kako podseća, veoma je bogata i interesantna i u proteklih 30 godina imala je svoje uspone i padove. Autor poseban značaj pridaje činjenici da je tadašnji ruski ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev 22. juna 1994. godine u Briselu potpisao pristupanje NATO programu "Partnerstvo za mir".
Ovo je označilo uspostavljanje zvaničnih odnosa između RF i bloka predvođenog SAD, budući da su pre toga SSSR i NATO politički dijalog vodili samo u okviru Saveta za saradnju Alijanse, koji je uspostavljen nekoliko dana pre raspada Sovjetskog Saveza.
Lukjanov navodi i da brojni stručnjaci često govore o postojanju propuštenih prilika između dve strane, ali on navodi da "nikada nije postojala prava šansa da se uspostavi istinsko partnerstvo između Rusije i NATO-a".
Naime, program "Partnerstvo za mir" prvobitno je služio dvostrukom cilju: bio je alternativa članstvu u NATO-u, ali i pripremni korak za pristupanje organizaciji (barem za neke zemlje). Kada je program pokrenut, konačna odluka o proširenju NATO-a još nije bila doneta. Debata u Vašingtonu se nastavila, pa se vremenom sve više išlo ka širenju uticaja bloka.
Istovremeno, Rusija se protivila toj ideji, međutim u tome nije bila konzistentna. Tako je Kozirjev upozoravao o posledicama širenja, ali je istovremeno ponavljao da NATO nije neprijatelj Rusije.
Slične postupke je pravio i tadašnji predsednik RF Boris Jeljcin koji je odvraćao zapadne lidere od širenja na istok, ali je istovremeno rekao poljskom predsedniku Lehu Valensi da Moskva nije protiv pristupanja Varšave u NATO.
Stoga je, prema mišljenju ruskog analitičara, program "Partnerstvo za mir" tada izgledao kao dobar kompromis. Međutim, dve godine kasnije NATO je konačno doneo odluku da će primiti prvu grupu bivših komunističkih zemalja.
Arogancija, euforija i licemerje Zapada
Kako navodi Lukjanov, trenutno u Rusiji preovladava stav da su, nakon raspada SSSR-a, SAD i njihovi saveznici krenuli na kurs vojnog i političkog preuzimanja bivše sovjetske sfere uticaja, a da je NATO postao glavni instrument u postizanju toga.
Iako se to na kraju dogodilo, početna motivacija možda nije bila baš takva. Lak i neočekivan uspeh Zapada u Hladnom ratu stvorio je osećaj bezuslovne pobede – političkog i ekonomskog uspeha, a što je najvažnije i moralnog.
Zbog toga je Zapad smatrao da, kao pobednička strana, ima pravo da određuje strukturu Evrope i tačno je znao kako da to uradi. Ovo nije bio samo prikaz svesne arogancije, već i radosne euforije. Činilo se da će od sada stvari uvek biti takve kakve jesu.
Koncept usvojen na kraju Hladnog rata glasio je da NATO obezbeđuje evropsku bezbednost, a veći NATO znači bezbedniji kontinent. Kao prvi korak ka tome, svi (uključujući Moskvu) su se složili da ujedinjena Nemačka ostane članica bloka umesto da dobije neutralni status, kao što su neki ranije predlagali.
Dalje, podrazumevalo se da svaka zemlja ima pravo da bira da li će se pridružiti bilo kom savezu ili ne. Teoretski, to je ono što suverenitet podrazumeva, ali u praksi, geopolitički odnos snaga je uvek nametao ograničenja koja su primoravala saveze da razmotre reakciju zemalja koje nisu članice.
Međutim, trijumfalizam koji je zavladao na Zapadu posle Hladnog rata značajno je smanjio spremnost da se takve reakcije uzmu u obzir. Drugim rečima, NATO se osećao kao da može bilo šta, te da nikakav odgovor neće uslediti.
Prema mišljenju Lukjanova, situacija bi se možda drastično promenila da je Rusija razmotrila mogućnost pristupanja NATO-u, kao i da je sama Alijansa uzela u obzir takav scenario. Ipak, stupanje Rusije u savez jednostavno nije bilo moguće, budući da je RF, čak i kada je bila najslabija, i dalje važila za jednu od najmoćnijih vojnih sila koja je posedovala najveći nuklearni arsenal.
Hipotetički posmatrano, ulazak takve države u NATO značio bi pojavu druge sile unutar saveza koja bi bila u rangu sa SAD, zbog čega joj se ne bi povinovala na isti način kao drugi saveznici. To bi dovelo do promene same suštine organizacije i principa atlantizma (zbog geografske lokacije Rusije).
Ruski analitičar smatra da za ovakav scenario niko nije bio spreman, jer suštinska transformacija Alijanse nikada nije bila na dnevnom redu.
Reakcija Rusije i pokušaji da se spreči širenje NATO
Širenje NATO-a, koje je počelo da se dešava kao po automatizmu, potiskivalo je Rusiju sve dalje na istok. Pokušaji Moskve da obuzdaju ovaj proces - najpre kroz učešće u zajedničkim institucijama poput Saveta NATO-Rusija 2002, a potom i direktnim protivljenjem koje je počelo nakon Putinovog govora u Minhenu 2007, nije dalo željene rezultate.
Takođe, uz prvobitno insistiranje Zapada da je postojanje NATO bezbednost samo po sebi, pokrenut je i narativ da Moskva nema pravo da postavlja uslove i da mora da sledi pravila koja su postavili jači i veći, odnosno "uspešna zapadna zajednica". Tako se EU na kraju umešala u aktuelni rat u Ukrajini.
Lukjanov se stoga pita li su odnosi između NATO-a i Rusije uopšte mogli da se razvijaju na drugačiji način?
Zapad smatra da je upornost Rusije, koja je nastavila da NATO smatra pretnjom svojoj bezbednosti, dovela do aktuelne vojne krize. Međutim, čak i pod pretpostavkom da je to istina, brzina i lakoća kojom se NATO vratio konfrontaciji sa Rusijom pokazuje da je sve vreme bio spreman za to.
Ruski memorandum iz decembra 2021. i vojna operacija u Ukrajini 2022. osmišljeni su da stave tačku na ideju širenja NATO-a kao jedinog sredstva za osiguranje evropske bezbednosti. Dve i po godine kasnije vidimo da su razmere sukoba premašile sva očekivanja.
Sudeći po izjavama Moskve, konfrontacija se može okončati tek kada se suštinski preispitaju principi na kojima se zasniva evropska bezbednost, piše Lukjanov.
Ovo nije teritorijalni sukob, već sukob koji može prestati tek kada NATO odustane od svog glavnog cilja i funkcije, ali za sada nema kompromisa na vidiku. Zapad nije voljan da preispita rezultate Hladnog rata , a ruska strana nije spremna da se povuče bez ovog uveravanja.
Trideset godina nakon potpisivanja programa "Partnerstvo za mir", između Rusije i NATO-a još nema partnerstva ni mira, a ne postoji ni jasno razumevanje zašto dve strane nisu uspele da to postignu.
