Nakon početka Specijalne vojne operacije, Ukrajina je zatražila članstvo u NATO-u i o tom zahtevu će se razgovarati na samitu Alijanse idućeg meseca u Vašingtonu.
U srcu ove, ali i debate o mogućem povratku Donalda Trampa u Belu kuću, nakon što je kritikovao članove NATO-a zbog nedovoljnog izdvajanja za odbranu, nalazi se pretpostavka da Severnoatlantska alijansa zahteva od svoje 32 članice da se umešaju i pomognu ako neka od njih bude napadnuta.
Pravni eksperti upozoravaju, piše "Difens zoun", da su u praksi obaveze međunarodnih organizacija poput NATO-a prilično fleksibilne.
NATO sporazum je prepun "rupa" zahvaljujući kojim, zemlje članice mogu da "preskoče" neki saveznički rat ako požele.
Drugim rečima, vrlo je moguće (i očekivano) da SAD i druge zapadne zemlje ne učestvuju u sukobu u koji je uključena neka članica Alijanse, a da se to ne vodi kao kršenje obaveza iz mitskog člana 5.
U članu 5 navodi se da će se "oružani napad" na jednu članicu NATO-a "smatrati napadom na sve" i da će u slučaju takvog napada, NATO članice "upotrebom vojne sile" pomoći u "ponovnom uspostavljanju i održavanju bezbednosti severnoatlantske regije".
Problem je što ne postoji jasna definicija šta sve potpada pod pojam "oružani napad".
Tako je, na primer, Turska u februaru 2020. zatražila od NATO-a da interveniše zbog napada na njenu teritoriju i ubistva turskih vojnika tokom građanskog rata u Siriji. NATO saveznici odlučili su da neće braniti Tursku vojnom silom jer nivo nasilja (33 mrtva vojnika) nije bio dovoljno visok da se podvede pod "oružani napad".
Čak i kada članice NATO-a odluče da se član 5 primenjuje na konkretnu situaciju, svaka zemlja i dalje može pojedinačno da odluči kako da postupi. Odnosno, iako NATO ima administrativno osoblje u Briselu, ne postoji centralna NATO vlast koja svakoj zemlji govori šta mora da radi. Umesto toga, svaka zemlja govori NATO-u šta jeste, a šta nije spremna da uradi.
Članice NATO-a su se samo jednom formalno pozvale na član 5 – nakon napada 11. septembra 2001. Tada je 13 zemalja NATO-a poslalo borbene avione da pomognu SAD.
Većina NATO saveznika ipak je odlučila da ne šalje trupe u Avganistan da podrže SAD u njihovoj borbi protiv talibana i to nije bilo doživljeno kao kršenje sporazuma, niti je izazvalo debatu.
NATO ugovor takođe predviđa neke izuzetke na osnovu geografije. Kada je Argentina ušla u rat sa Ujedinjenim Kraljevstvom (članom NATO-a) zbog Foklandskih ostrva 1982. godine, SAD i druge članice NATO-a su iskoristile činjenicu da se Alijansa odnosi samo na severnoatlantski region i da nemaju razloga da se mešaju sukob.
Stoga, priča o članstvu Ukrajine u NATO-u (kao odbrani od Rusije) i eventualnom povlačenju SAD pod Trampom iz Alijanse ne drži vodu, budući da obaveze bloka nisu toliko obavezujuće, ni pravno ni politički. A ni moralno.